Испод звездица налази се текст написан још јуна 1990. године. До сада није објављен, а овде га преносим без иједне измене.
* * *
Сврха овог текста је да подстакне дискусију о могућим дефинитивним решењима косовског конфликта. Верујем да је време да се озбиљно потраже излази из постојећих и будућих сукоба на Косову и Метохији.
Изнећу један провокативан предлог. Верујем да би, дугорочно посматрано, подела Косова и Метохије на два дела, мањи српски и већи албански, била разумно решење и да би донела најмање траума свима и Србима и Албанцима.
Основни разлог што спомињем, или тражим, неко дефинитивно решење јесте жеља да се већ једном уклони тај све оштрији проблем који одвлачи српски, али и албански, народ од правих изазова XX и XXI – века духовног и економског развоја. Без таквог решења, српски народ ће деценијама водити борбу коју неће моћи да добије, уништавајући себе и своју будућност. А ни албанском народу таква борба не доноси ничег доброг. Напротив, задржава га у беди оријенталног, ратничког средњег века. Самим тим, ни Југославији, уколико буде постојала, неће бити добро.
Није лако веровати у могућност смиривања напетости и мирног и конструктивног заједничког живота Срба и Албанаца. Јер, основни проблем је сплет цивилизацијских и популационих разлика и горких искустава током историје и он неће, бојим се, нестати у следећих неколико генерација, чак и да се Албанаци ‘смире’, односно да престану садашњи притисци и сукоби.
Цивилизацијске и историјске разлике би се још могле сматрати дугорочно подношљивим или решивим, али ту постоји популациони проблем, који реално угрожава егзистенцију српског народа.
Уколико би се у будућности наставио популациони раст Албанаца и Срба из послератног периода, онда би се број албанског и неалбанског становништва у целој Србији изједначио половином следећег века! А то није далека будућност, њу ће доживети данашња деца. Свестан сам могућег приговора да ће се раст албанског становништва успорити, и да се већ благо успорава, али се такође успорава, и то знатно брже, раст српског становништва. Искуства у свету показују да неке, нарочито исламске, нације веома успорено доживљавају стандардну демографску транзицију, односно смањење наталитета током социјалног и привредног развоја, док су прогнозе за српску популацију веома мрачне готово је неминовно смањење српског становништва. Чак, свеједно је да ли ће се изједначење броја албанског и неалбанског становништва у Србији догодити половином или крајем XXI века, јер је то за историју народа тричав период.
А какви би проблеми могли настати у будућности уколико би се популациони раст кретао овим или сличним токовима, лако се може замислити.
Задржавање Албанаца на Косову и Метохији неће бити могуће, они ће се прелити у Србију, и преплавити је прво јужне делове, а затим и друге. Но, део миграционог таласа ће захватити и друге делове Југославије. (У Словенији се већ чују гласови о угрожености Словенаца пред долазећим Албанцима који купују, или ће куповати, имања у испражњеним селима.)
Размотримо нека од могућих решења.
Сецесија целог Косова и Метохије вероватно није могућа, јер то нико не би могао да изведе отпор би у Србији био огроман.
Илузорне су, такође, милитантне идеје о исељавању већине или великог броја Албанаца из покрајине или њихово смештање на мали део Косова и Метохије. Такав покушај би донео крвопролиће и вечит иредентистички покрет, да не спомињем неетичност таквог насиља.
Очекивања да би улазак Југославије у Европску Заједницу довео до масовног исељавања Албанаца су илузорна иселиће се више Срба, јер су њима европски начин живота и цивилизација далеко ближи.
Нисам сигуран да добро разумем предлоге о демократском решењу проблема, за које се тако вехементно залажу многи Словенци, Хрвати и, одскора, Албанци. Такав предлог лепо звучи, али му је недостатак што само генерално говори о хвале вредној процедури, а не и о конкретнијем садржају. О чему би се одлучивало? Ко би и како одлучивао? Грађани Србије или грађани Косова и Метохије, где би Срби у Србији лако могли мајоризовати Албанце, или Албанци Србе на Косову и Метохији? Или Срби и Албанци као два равноправна партнера, уз право вета? Уколико неко говори о демократији а да при томе мисли на преговоре, онда он греши. Демократија је процедура одлучивања по принципу један човек један глас, а не инструмент договарања. Такво разликовање би бар нама Југословенима морало да буде блиско.
Новија идеја о насељавању Срба на Косову и Метохији није, по мом мишљењу, реална. Мало ће се Срба преселити, јер је ова покрајина исувише сиромашна и несигурна. А чак и када би се преселило више њих, рецимо 100 хиљада, демографска слика Србије и Косова и Метохије не би била битније промењена, нити би проблем био знатније ублажен.
Но, лако је могуће да би подела на мањи српски и већи албански део могла да успе. Србима би ипак могло бити прихватљиво очување једног дела покрајине која је, по неким обележјима, све мање српска, док би Албанци могли прихватити такво решење имајући у виду да им је алтернатива готово цело Косово и Метохија, али у српској држави. Сигурно је да би у прво време такав концепт и на једној и на другој страни био дочекан жестоким протестима и отпорима, али претпостављам да би током времена био прихваћен од стране већине разумних људи, јер има јасне предности које могу да, као најмање зло, задовоље обе стране.
Питање како одредити део Косова и Метохије који би припао Србима, а који Албанцима јесте веома осетљиво и важно.
Национални критеријум, мада свакако значајан, за Србе није прихватљив као једини бар из два разлога: 1) неправедно је да висок албански наталитет и принудно исељавање Срба буду одлучујући, и 2) тако би Србима остао недостојно мали део покрајине која је у српској култури и историји централна и на коју Срби имају историјска и државна права.
Можда би за обе стране однос 35% Срби 65% Албанци могао да буде прихватљив.
Подела Косова и Метохије на два дела би морала да буде праћена са још две ствари: разменом становништва и искључењем албанског дела покрајине из Југославије.
Размена становништва је нужна како би се нове границе учиниле етничкима и отежала даља територијална експанзија албанског становништва. Таква размена је сигурно компликована ствар, али је пуно пута забележена у новијој европској историји.
Сетимо се, на пример, скорог исељења Турака из Бугарске, затим Немаца из Пољске, Чехословачке, Румуније и Југославије и Италијана из Југославије после II светског рата, Срба из Мађарске и Грка из Турске после И светског рата, Срба са Косова и Метохије последњих деценија и векова и тако даље.
Пресељење већег броја људи свакако доноси знатне социјалне и психолошке трауме. Али, можда је такав, једнократан, проблем мање лош него што су лоше дугорочне, вишегенерацијске и судбинске последице.
Српски споменици који се не би нашли на српском делу Косова и Метохије (на пример Дечани, Грачаница или Пећка патријаршија) морали би да буду пренети у Србију.
Искључење албанског дела Косова и Метохије из Југославије нужно је из више разлога: то би била додатна и јака брана албанским миграцијама ка српским и југословенским територијама; нова граница између Срба и Албанаца не би била унутрашња, административна, већ међународно призната и тиме заштићена; онемогућен би био један потенцијалан противник да својим ветом или у савезу са другима паралише Југославију и Србију.
Мислим да је жеља већине Албанаца из Југославије уједињење са Албанијом, тако да би искључење албанског дела покрајине из Југославије и Албанцима било сасвим прихватљиво.
Вероватно да је ближа будућност прави тренутак за такав подухват из више разлога: Срба још увек има у Покрајини, а у будућности ће се ситуација погоршавати; у догледној будућности ће питање Косова и Метохије бити интернационализовано, па је боље да политичка иницијатива буде домаћа; садашњи сукоби могу лако и даље ескалирати, са бројним жртвама на обе стране, па се може сматрати да је време да се траже дефинитивна решења.
Да ли је ово решење реално? Сигурно је да је компликовано, али претпостављам да је остварљиво. Чини ми се да би се унутар Југославије могао направити договор комбинацијом чврстине, у којој Србија у последње време има кредита, и компромиса, односно попуштања у стварима битним за друге. Чак, како се ствари сада одвијају, можда југословенски консензус не би ни био потребан. Европа, Русија и Америка би врло брзо прихватиле ново стање, јер би међународне импликације сваког, па и оваквог, дефинитивног решења косовског проблема биле позитивне.
Очевидно је да се изнета идеја заснива на промени граница Србије и Југославије, што би биле жалосне консеквенце, али не верујем да је добро снивати када је животна реалност тако сурова. Идеја о размени територија за мирнију и бољу будућност наше деце и деце наше деце мени не изгледа неразумно или издајнички. Косово и Метохија су српском народу важнији у срцу и духу него на географским картама и под тенковским гусеницама. Најскупља српска реч није Косово већ деца. Превише је српске деце страдало за разне најскупље речи и то нико више нема права да заборави.
23.6.1990.
СРБИЈА И СВЕТ 