За стрпљење у Црној Гори

Стварање нове владе Црне Горе тече мучно и споро, баш како се могло очекивати. Само су велики оптимисти могли веровати да је победа над Ђукановићем довољна да се потисну озбиљне разлике међу победницима и нова власт конституише лако и брзо.

А разлике су заиста велике, толике да Црна Гора делује као располућена држава. Наравно, највећа подела је по националној линији између Црногораца и Срба, које је Ђукановић донекле успео да завади у покушају наметања монтенегринства као државне националности и асимилације Срба, а њиховим третирањем као непријатеља Црне Горе и издајника, уз нападе на српски идентитет (одузимање цркава СПЦ-а итд).

Политички отровна је и подела међу самим Србима, на провућићевско и антивучићевско крило: прво предводе етаблиране политичке партије Демократског фронта и СНП-а, док је предводник другог био владика Амфилохије, а после њега Здравко Кривокапић, уз сарадњу са Бечићевим Демократама. Разумем ослонац на Вучића од стране угњетених људи у Црној Гори, који се окрећу матици и ономе ко би могао да им помогне, али разумем и ове друге који виде да ће лажљиви ауторитарац Вучић продати сваког ради сопственог добитка.

Ту си и поделе север-приморје, па традиционалисти-модернисти, па Кавач-Шкаљари, па ДПС-ова пословна елита против осталих.

Кривокапић, бар за сада, вешто води посао формирања владе. Успео је да наметне свој концепт руководству Демократског фронта, јер ови не смеју да га оборе и иду на нове изборе. Добро схватају да би тиме учинили лошу услугу не само српској ствари, за коју се тако громогласно залажу, већ и својој личној и партијској ствари пошто би вероватно лошије прошли на следећим изборима. Лошије – макар зато што би их многи Срби доживели као себичњаке који, због својих функција, упропашћавају светлу августовску победу.

Да би избегао доминацију вучићеваца из Демократског фронта у влади, али и да би обезбедио свој и Абазовићев положај, Кривокапић је одабрао тип експертске владе чији састав бира он сам, као мандатар. Његов (или њихов) план је да заузму центар политичке сцене Црне Горе потискивањем сада доминантних радикалних опција: Кривокапић Демократски фронт, а Абазовић ДПС и сателите. Потискивање наравно значи узимање гласова на следећим изборима. Тиме би ојачали политички центар, који наглашава вредности демократије, умерености, људских права, борбе против криминала и корупције, односно чиме би покушали да изведу пацификацију сада заоштрене политичке ситуације у Црној Гори стварањем помирљиве атмосфере.

Обојица имају доста политичких претпоставки за такав подухват. Кривокапић је добар Србин (владика Амфилохије га је довео на чело коалиционе листе и промовисао), уз то је чист (није се бавио политиком) и цивилизован, благих манира. Помало је политички неискусан, али му то даје шарма. Абазовић је модеран Албанац, који заступа све Милове декларативне ставове (грађанска држава, демократија, Европа, НАТО), па би могао да покупи добар део ДПС-овог доскорашњег бирачког тела.

У складу с тим, Кривокапић је предложио састав владе, у којој би доминирали људи блиски СПЦ (и њему самом) и људи блиски Абазовићевој УРА-и. Ових дана нуди партијама из Демократског фронта утешну награду – нижа руководећа места (јавна предузећа и слично), што ови прихватају. Дај шта даш.

Део Срба у Црној Гори веома је незадовољан развојем догађаја. Њихова логика је следећа: победили смо и треба сада да водимо српску политику – да изађемо из НАТО-а и приближимо се Русији, да поништимо признање Косова, да променимо заставу и грб итд, тј. да реализујемо српски програм преображаја Црне Горе. Почетна грешка у резоновању  је јасна: српске странке су већина у већини, али сами нису већина. Немају већину у парламенту и сами не могу ништа. Потребан им је партнер, што може бити само УРА. Остали су стари Ђукановићеви партнери. Тако УРА добија велики преговарачки потенцијал, кога свакако користи у интересу своје странке и њене политичке оријентације. Додуше, ни УРА не сме претерати пошто ни она нема других партнера осим постојећих, а због закрвљености са ДПС-ом.

Или, примедба да западне амбасаде битно утичу на Кривокапића и оријентацију коалиције. То је изгледа тачно, али није ли паметно извесним уступцима придобити на своју страну потенцијално веома опасне противнике у пресудном часу по успостављање пост-ђукановићевског поретка? Да, добро је сада добити прихватање ове битне политичке промене од стране Запада и тако разоружати Мила.

За српске странке краткорочни циљеви би могли (или морали) да буду укидање закона о отимању црквене имовине и демонтажа Миловог режима. Прво је договорено са Абазовићем, а друго је и Абазовићев приоритет. Одлично. За остало има времена.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s