Председник Републике ће морати поново да распише изборе

Хвала професору Јанку Веселиновићу што је у свом тексту (вид. Данас) скренуо пажњу да мандат актуелног сазива Народне скупштине истиче 3. јуна и да та чињеница има знатне правне последице на начин одржавања већ расписаних избора (4. март). Устав Србије није предвидео ову специфичну ситуацију – да се ванредно стање поклопи са временом предвиђеним за изборне радње, тако да је, нажалост, немогуће пронаћи уставно решење за овај проблем. Утолико постоји широк маневарски простор за манипулацију власти.

Једна од данас јасних последица ове ситуације тиче се динамике изборних радњи од дана када су избори расписани – од 4. марта. Они би, по чл. 101, ст. 1 Устава требало да се окончају за наредних 60 дана како би се нова Скупштина конституисала за 90 дана од када су избори расписани. Тај рок је 3. јун, што је и рок за истек мандата постојећег сазива, који је био конституисан 3. јуна 2016. Осим тога, истог дана престаје и мандат Владе (чл. 128), што указује на још веће уставне последице.

Устав је предвидео крајње рокове за изборне радње (до 60 дана), као и за одржавање прве конститутутивне седнице новог сазива Скупштине по окончању избора (до 30 дана), тако да ти рокови реално могу бити и краћи. Али, у садашњој ситуацији, колико год би рок за изборе био скраћен, цео изборни поступак није могуће завршити до 3. маја. Последица ове чињенице јесте да ће Председник Републике морати поново да распише изборе.

Али, овде настаје други проблем. Како да их распише а да не прекрши Устав? Знам да је у нашим условима ово пуко реторичко питање. Имамо посла са  режимом у  којем се Устав лако крши, а на челу ових непочинстава стоји сам председник Републике. Штавише, ако нема уставног решења за ово питање утолико боље за режим, јер ће бити ослобођен примедби и критика да делује противуставно.

Прави задатак, међутим, јесте – како пронаћи начин да се прекорачи недостатак уставног нормирања ове ситуације а да решење буде максимално легитимно. Рецимо, то би био прави задатак опозиције која не би смела олако да пређе преко очекиваних манипулација режима.

Као прво, опозиција би требало да тражи што хитније сазивање скупштинске седнице са једином темом – донети акт о општим изборима услед објективних разлога за временско померање. Акт би могао да се донесе у форми посебног закона (lex specialis) због нужног прекорачења уставних рокова за редовне изборе. Употреба  посебног закона за ову сврху имала би формални проблем неуставности, јер се непоштовање уставних одредаба о роковима не може исправљати законима, али верујем да би сви имали разумевања за овај преседан. Уосталом, то у нашем случају не би ни био преседан, будући да је Народна скупштина већ једном, у далеко безазленијем случају, једну уставну одредбу поништила Законом. Реч је о Закону о изменама и допунама Закона о избору народних посланика из 2011, којим је практично стављен ван снаге чл. 102, ст. 2 Устава (могућност да посланик свој мандат стави на располагању странци на чијој је изборној листи био). Нико није довео у питање овај поступак, па ни Уставни суд Србије.

Ово би била и прилика да опозиционе странке у скупштини предложе одредбе које би претпостављале унапређене гаранција за демократски карактер избора. Јер, за  опозиционе странке овде није у питању само померање датума него и законски квалитет избора. Стога би посланичка опозиција морала да се побрине и око следећих питања:

  • Спречавање злоупотреба медија – електронских и штампаних, у јавном и приватном власништву, са националном и локалном френквенцијом.
  • Спречавање коришћења јавних финансијских и других материјалних ресурса у сврху изборне кампање странака на власти.
  • Додатна, уз постојећу законску, контрола целокупног изборног процеса од расписивања избора до проглашења резултата.
  • Утврђивање конкретне одговорности специјализованих агенција и служби (РЕМ, повереник за информисање, заштитник грађана, агенција за борбу против корупције) за све време изборних активности.
  • Оспособљење изборне администрације за стручан и страначки неутралан рад.

Посебан закон морао би, дакле, да продужи мандат садашњег сазива Скупштине до избора нове и да за исто време продужи и мандат текуће владе. Влада би располагала редовним овлашћењима, осим у области нових демократских изборних решења чију би контролу морала да обављају тела установљења посебним законом.

Сама идеја посебног закона подразумева минималну сагласност свих посланичких клубова у вези поступка и решења. Самим тим, ако се избори већ одлажу, за перспективу српске демократије било би одлучујуће да се постигне овај општи изборни консензус.

Ако би ме неко питао: да ли је ово реално, одговорио бих да није. Много је реалније да владајућа већина у Скупштини период ванредног стања прогласи временским вакумом и све изборне радње само помери за време колико је трајало ванредно стање. Још горе, реално је да већи део опозиционих странака прихвате овакву или сличну одлуку скупштинске већине. Реч је о оним странкама које су свој опозициони статус прокоцкале прихватањем законски сумњивим смањењем изборног цензуса.

Ако је владајући режим на челу са председником Репубилике за све време ванредног стања водио изборну кампању другим средствима (злоупотребом пандемије), премда истим стилом, коректно правно и добро консенсуално решење делује као утопија. Али, то је само зато што у земљи влада диктатура која ово стање доживљава као вечно. То нам је познато из садашњости, али и из не тако далеких деведесетих година прошлог века, и само зато указујемо на добра решења.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s