Написано за НИН од 9. априла 2020.
Опустеле улице поново ће се напунити, а ми ћемо, са олакшањем, оставити наше трепераве екране. Али, свет ће бити другачији од досадашњег. Ово, бојим се, није привремена пукотина у иначе нормалној путањи. Криза у којој живимо вероватно је прекретница у светској историји.
Уобичајен начин живота вођен непрекидном покретљивошћу нестаје пред нашим очима. Наши животи ће у будућности биће физички ограниченији и виртуалнији него што су били. Настаје фрагментиранији свет који би требало да је отпорнији на велике изазове. Стога се у свим политичким институцијма свет већ окреће према унутра, тражи се аутономија и контрола сопствене судбине. Кренули смо ка сиромашнијем и „умањеном“ свету.
Пандемија ће ојачати националну државу и патриотизам/национализам. Све владе усвајају хитне мере за управљање кризом, а многе ће се тешко одрицати нових надлежности када се здравствена криза оконча. Ограничења у кретању помоћи ће неким владама да пооштре аутократску контролу, а грађанске слободе могле би бити нарушене у име стицања информација о ширењу вируса.
Коронавирус ће такође убрзати промену моћи и утицаја са запада на исток. Јужна Кореја, Тајван, Хонгконг и Сингапур најбоље функционишу, а Кина је добро реаговала након почетних грешака. Реакција у Европи и Америци је закаснела, па често и била слабашна, што додатно умањује углед Запада и индивидуалистичке политичке филозофије у корист (полу)колективистичке.
Сједињене Државе више се неће сматрати међународним лидером због владине себичности и неспособности. Посао светског лидера је да организује отпор пандмији, а не да краде маске и граби респираторе. Вашингтон је изневерио тест вођства.
Оно што се неће променити је суштински конфликтна природа светске политике. Претходне куге – укључујући Шпанску грозницу 1919. – нису окончале ривалство великих сила нити су започеле нову еру глобалне сарадње. До данас је међународна сарадња у борби против вируса била сасвим недовољна.
Ако Европска унија не може пружити усмеренију помоћ за својих пола милијарде грађана, националне владе би могле у будућности повући више надлежности од Брисела. Невероватно је да су, после више од пола века изградње ЕУ и толико потрошених речи о заједништву, владе ЕУ затвориле границе и увеле забране извоза медицинске опреме у друге чланице. Ако ЕУ и опстане, можда ће личити на Свето римско царство у каснијим годинама, фантом који генерацијама формално опстаје док се власт врши на другим местима.
Забране наметнуте ради успоравања ширења вируса могле би гурнути неке економије у потпуну пропаст. Финансијска тржишта се задуго неће опоравити до нивоа пре кризе.
Ера економске хиперглобализације је завршена. Економски систем који се ослањао на дугачке светске производне ланце снабдевања мења се у мање повезан систем. Основни удар за финансијски и економски систем света је сазнање да су глобални ланци снабдевања и дистрибутивне мреже подложни дубоким поремећајима. Затварање фабрика у погођеним областима оставило је друге произвођаче, али и потрошаче и трговце (болнице, апотеке, супермаркете и продавнице), без залиха производа.
С друге стране, велике корорације ће више пажње посвећивати избору извора снабдевања како би умањили ризике. Владе ће такође интервенисати, форсирајући домаће фирме и секторе за које сматрају да су од стратешке важности за популацију и економију (Србија није имала производњу квасца!). Протекционизам ће свакако јачати, трошкови производње порасти, али ће се можда стабилност понуде такође повећати.
Не сумњам да ће ова пандемија, као што је уништила животе, пореметила тржишта и разоткрила компетеност или некомпетентност влада, довести до трајних промена у политичкој и економској моћи на начине који ће постати јасни тек у будућности. Бојим се да ће створити свет који је мање отворен, мање успешан и мање слободан. Могло је да буде другачије, али је комбинација смртоносног вируса и неспособног вођства одвела човечанство на нови и забрињавајући пут.
СРБИЈА И СВЕТ 