Корона вирус – виша сила

Не знамо да ли је корона вирус, који је изазвао пандемију, природна или вештачка појава, али је извесно да човечанство на данашњем степену развоја не може да га порази. Можда ће се појавити успешна вакцина као резултат научне борбе против овог непријатеља, али дотле, како видимо, једини начин људског отпора јесте систем изолација. А тај систем негде даје резултате а негде не. Слично древним заразама, рецимо куги, од које се спасила она људска заједница – породица, село, утврђење-град – која се успешније изоловала од спољног света, што практично значи: која је успешније спровела насилне мере против сваке врсте спољне комуникације.

Данашња ситуација са Ковидом19 није суштински различита. Појавила се болест којој нема лека, раширила се по целој земаљској кугли и свака држава (модерна људска заједница) на свој начин користи најбоље расположиво средство одбране – изолацију према другим државама. То што је овај вирус, за разлику од претходних и старих и новијих зараза, обухватио целу планету последица је данашње мобилности људи, посебно на северној полулопти и посебно међу економски развијеним земљама. Видимо да је засад најважније расположиво средство у спречавању вируса смањивање, готово потпуно укидање, међудржавне мобилности. А по следу приоритета потом долази  смањивање, готово потпуно укидање, унутардржавне мобилности.

Као што видимо поводом Ковида19, ове операције, које се обављају политичким средствима државе и које се суштински не разликују од средњовековних, услов су да се уопште примене средства данашње напредне науке – биологије, хемије, фармакологије и на њима засноване медицине. Ту је и висока технологија, које се увек сетимо приликом помињања респиратора; без ње су незамисливе сада изложене дисциплине као пулмологија и епидемиологија. Али, висока стручност и одлична техничка опремљеност данашње медицине не иду увек руку под руку са организацијом здравственог система једне земље, што се може видети и у нормалним условима, али највише у суочењу са пандемијом.

Протекла говото три месеца од настанка случаја Ковид19 дају материјал за упоредно посматрање понашања позваних актера – државе, здравственог система и грађана у условима велике заразе коју узрокује непознати вирус, необично способан да се шири просторима којима се крећу њиме захваћени људи. Рекли смо да је тај простор данас неограничен због масовне планетарне мобилности људи.

Занимљиво је да се, упоредно посматрано, у овој ситуацији најбоље понела држава чије је становнике корона прво напала. Могло би се контрафактички претпоставити да би, баш зато што је реч о непознатом узрочнику заразе, земља која је прва нападнута а и најмногољуднија је на свету имала и највећи и најдугорочнији проблем сузбијања опаке заразе. И заиста, тако је изгледало првих месец и по дана без обзира што се негде у то време вирус почео да шири на друге земље, али највише у Европи и Сједињеним Државама. Али, догодило се нешто што се здраворазумски није могло очекивати. Сузбијање заразе у Кини кретало се у обрнутој сразмери са растом заразе на поменутим другим просторима. Када је Кина била у могућности да наговести крај заразе, готово у исто време најмногољудније државе Европске уније и САД суочавају се са мање-више неконтролисаним процесом ширења. Италија бележи распад здравственог система, Шпанија је на граници, док се у највећем броју земаља овог простора бележи експоненцијални раст.

Како ово објаснити? То је питање на које ће се дуго давати одговори. Али, неке разлике између два типа понашања у суочењу са искушењем епи(пан)демије видљиве су и данас. Најпре, треба рећи да и поред постојећих разлика у стручној способности, технолошкој опремљености и функционалности здравствених система земаља које поредимо, све оне генерално имају за данашње прилике напредне системе. Али, међу њима, са становишта успешности борбе против корона вируса постоји разлика између Кине, с једне и држава ЕУ и Америке с друге стране. Ако Кини придодамо Јужну Кореју и Тајван онда, под одређеним условима и ради лакшег посматрања, можемо говорити о Истоку и Западу. Где се одмах уочава разлика?

Основна разлика је у оном елементарном, парамедицинском феномену. На Истоку, предвођеним Кином, систем изолације спроведен је брзо и доследно. Посебно у поређењу са потоњим искуством Запада, где је реакција на оно елементарно била спорија и много мање доследна. Значи, Кина и друге источне земље реаговале су рационалније према датој ситуацији иако нису имали узора, за разлику од западних земаља које су реаговале мање рационално иако су имале узора. Разлог овоме не треба одмах налазити у различитим типовима државног уређења, од којих би један био ауторитаран а други су демократски. Или, пак, а складу са тим, да су људи на Истоку више колективистички а људи на Западу више индивидуалистички оријентисани. Ако су ово неке чињенице стварности, оне не могу бити пресудне у ванредним приликама када питање рационалности има сасвим другачији смисао. А знамо да су се људи и на Западу у ванредним стањима понашали рационално колико и Кинези данас.

Оно што представља новији феномен, рецимо у последњих пола века, на Западу јесте одсуство ванредног стања у државама тог цивилизацијског типа. Можда је Кубанска криза 1962. године био послењи траг реалне опасности од ванредног у тим државама. Од тада оне живе у безбедној сенци сопствене колективне моћи на планети и општем осећању епохалног тријумфализма. Када му економска, војна и научна супериорност осигурава свакодневни живот, просечни западни човек почиње да губи инстинкт неочекиване опасности, тако да она за њега постаје ирационална фикција резервисана за сва остала друштва и цивилизације. Али, такво осећање сигурности у још већој мери имају друштвене елите које воде и представљају ове комплексе светске надмоћи – економски, војни и научни. А када неки тип друштва постане толико надмоћан, ову објективну страну стварности најчешће прати колективна охолост као специфично духовна, карактерна црта епохалног победника.

Ако је начелно несхватљиво да било шта може да угрози свеколику супериорност Запада, онда ни идеја неког новог невидљивог непријатеља, неутралног према земаљским разликама, није могла никоме да падне напамет. А Ковид19 је управо таква појава. Западни свет изгубио је смисао за елементарно, јер он већ одише ритмом будућности коју карактеришу биогенетика и технологија вештачке интелигенције. Ко је у таквим условима спреман да размишља о пропмтном увођењу изолације и њеном дисциплинованом подвргавању. Па то би било назадовање чак у Средњи век. Цивилизацији за коју су прогрес и раст апсолутни појмови није лако да се прилагоди стварности која се не уклапа у њен животни ритам. Чак ни онда када је очигледно да је реч о императиву опстанка, што је појам добро познат прошлим цивилизацијама, али не и данас доминантној.

Не сумњам да ће се и западни и остали свет извући из ове данашње универзалне пошасти. Питање је само – са коликом ценом, при чему не мислим на материјалну страну питања. А, ако се извуче а не изведе неке битне закључке, следећи пут неће имати шансу као данас.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s