Током последњих недеља у опозиционим круговима пуно се прича и дискутује о евентуалном бојкоту следећих парламентарних избора пошто власт нема намеру да ублажи своју контролу медија и изборног процеса. Неки су склони бојкоту, неки нису. Разлози и за бојкот и против њега су мање-више уверљиви, а помињу се интереси Србије, одбрана демократије, равноправност учесника, правда, интереси опозиционих гласача и слично, али се њима нећемо овде бавити. Овде желим да истакнем још један мотив, који се јавно уопште не помиње: посебан интерес опозиционих странака и појединаца.
Наиме, за многе од њих је ова одлука можда пресудна за опстанак или пропаст. Ризик је велики. Са једне стране, многи политички и морални разлози говоре у прилог бојкота, ту нема дилеме. Али, за неколико важнијих опозиционих странака није прихватљиво да, после учешћа у бојкоту, остану вероватно следеће четири године ван парламента, а тиме и ван главне политичке платформе у Србији.
Лако је могуће да неке од њих (на пример, ССП, ДС и ДСС) нестану током те четири године, пошто ни сада не пуцају од здравља и снаге. Њихов рејтинг је и сада испод цензуса, а за 4-5 година могу бити заборављене (сећа ли се неко Г-17?) или постати бесперспективне олупине као ЛДП. Томе би свој допринос дала и финансијска страна: бити ван парламента значи губитак веома важне суме коју држава даје за основно финансирање странке. А додатне паре не би дошле од финансијера који их не дају уколико процене да странка нема шансе да дође на власт у догледној будућности.
Пошто је егзистенција у питању, страначки нагон за самоодржањем налаже да се одлука о бојкоту донесе паметно, без страсти али и без губитка рејтинга. Зато договарање о бојкоту иде тако тешко: неки га хоће, а неки се премишљају, али ничији став не мора бити искрен. Потпуно је могуће да неки од њих немају намеру да се придруже бојкоту, али неће то сада да кажу већ се и даље „боре“ за бојкот постављајући услове за своје учешће који вероватно не могу бити испуњени. А други се заклињу у бојкот, а знају да има још пола године до избора и да могу променити одлуку због „нових“ околности.
Посебан проблем за стварни бојкот представља повелика група професионалних политичара и политичарки по странкама којима егзистенција непосредно зависи од посланичког мандата. Шта би радили и од чега би живели да не примају лепу посланичку плату? Већ деценијама су политичари/политичарке, а одавно су заборавили оно за шта су се у давним временима школовали. За пензију још нису. Они, наравно, никада неће изаћи у јавност и залагати се за учешће на изборима, али ће зато у својим странкама упорно радити на минирању бојкота.
И тако, о бојкоту се пуно прича не би ли се попунила летња празнина и медијима, а стварна одлука ће бити донета тек за неколико месеци. На њу ће подоста утицати лични и страначки интереси, а они говоре против бојкота.
СРБИЈА И СВЕТ 