Пирова победа системских странака

Избори за Европски парламент (ЕП) овога пута били су корисни. Хоћу да кажем да су они после више деценија постали прилично меродавни за оцену стања Европске уније. Још колико претходни избори, одржани пре пет година, иако су се збили у временском средишту системске кризе Уније (2014), нису имали никакав значај за сагледавање реалне ситуације. Били су рутински, у тренду серије претходних избора, који нису одлучивали ни о чему значајном. Како у претходних пет година (2009-2014), тако и у годинама после избора (2014-2019), изабарани сазиви били су крајње маргинализовани у основној политичкој делатности (преосталих) институција које су се бавиле кризом. Овога пута, када је о изборима реч, ствари су се ипак промениле, макар у погледу изборних индикатора за политику која ће уследити.

Најпре, први пут после првих непосредних избора за ЕП 1979. немамо силазни тренд изласка (од 62% 1979, до 43% 2014), већ је дошло до повећања за готово седам посто у односу на прошле изборе. Ово је први показатељ политизације изборног тела после деценија аполитичких избора који су имали само једну, и то спољашњу сврху – да националним странкама покажу како стоје пре првих наредних националних избора. Сада су избори одржани у светлости аутентичног политичког спора између системских и несистемских странака а поводом поларизације у вези значајних политичких питања: криза монетарне политике (евра), проблем миграција, питање заштите животне средине, угроженост држава чланица од казнене политике централних институција и у областима њихових непренесених надлежности и др. Пре избора појавиле су се алтернативне политике, не само програмски већ и реално, у виду изборних победа њихових странака на националном (Италија, Пољска, Мађарска, Аустрија), или у виду добрих изборних резултата на субнационалном нивоу (Немачка, Белгија).

Пре самих избора политички спор на линији системске-несистемске странке био је необично жив, премда у прилично рђавој форми. Системске странке и њихове европске асоцијације, заједно са носиоцима њихове званичне идеологије на европском плану, претвориле су један спонтано (објективно) искрсли политички спор у кампању против наводног евро-непријатеља, прилепивши му етикету „популисти“ у којој су били садржани многи екстремни садржаји, а заправо наговори у пропагандном убеђивању публике. Реч је о класичном механизму непоштене политичке борбе, где се сопствена кривица за стање поретка пребацује на оне који у његовој градњи и касније у кризи, нису ни могли да учествују. Природно је да за системску кризу неког јавног поретка одговарају његови системски чиниоци, а уколико се то не догоди, такође је природно да спонтано настану тзв. несистемски актери који излазак из кризе виде другачије. Из ове природне ситуације настала је атмосфера политичких спорова, па и потенцијалних сукоба, која је обележила ове изборе. То се догађа први пут после четрдесет година, будући да су сви претходни избори за ЕП пролазили у атмосфери политичке бесконфликтности коју је диктирао преовлађујући технократски стил. Избори, тј. њихови резултати, и ефективна власт у ЕУ никада нису имали видљиву везу.

Овога пута, победници избора, а то су ипак просистемске страначке асоцијације, имаће јаку и истинску опозицију у Парламенту, бар као инстанцу која ће их подсећати на политичку одговорност. Угрубо говорећи, бар трећина састава будућег сазива припадаће несистемским страначким групацијама, које ће вероватно обилато користити своје право на реч. Толико о непосредним резулататима избора.

Они, по могућим последицама, нису тако јасни као што би се закључило по првим реакцијама победника. Те реакције биле су последица ослобађања од страха услед могуће преваге несистемских странака, па како се то није догодило прво задовољство резултатима било је нереално велико. Али, нова парламентарна већина не само да је бројно мања од досадашње, него је њена структура много компликованија. Две водеће центристичке групације, десна и лева – Европска народна партије и Савез социјалиста и демократа – највећи су губитиници ових избора; први за 36 посланика мање, а други чак за 44 посланика мање. Ове су две групације у ЕП до сада најчешће обезбеђивале већину за парламентарне одлуке. Изборни успех друге две системске асоцијације – Европске лиге либерала и демократа и Савеза зелених – од 40, тј. 12 посланика више, не може да надокнади овај губитак. Штавише, нова и нужна парламентарна коалиција (група која може да осигура гласачку већину) постаје сада сложенија. Прво, теже је постићи сагласност међу већим бројем већинских учесника. Друго, и либерали и зелени тражиће своје програмске концесије за предлоге одлука, а они и сами међусобно тешко могу да се сложе у вези неких важних питања – рецимо трошкова за заштиту природе, у ставу око имигрантске политике, либерализације услужних делатности и др.

Друго питање је избор председника Комисије и састав новог Колегијума Комисије. У предлагању кандидата за председника Комисије одлучујући је предлог Европског савета. Сада је питање да ли ће ово високо тело имати потребну двотрећинску већину поред премијера Италије, Мађарске и Пољске, иначе прилично антисистемски оријентисаних политичара. Њима се лако могу придружити премијери незадовољних држава чланица, као што су Грчка и Кипар. Шефови држава и влада осталих држава чланица могу лако бити незадовољни несуђеним фаворитом Манфредом Вебером, будући да је његова групација, Европска народна партија, један од већих губитника ових избора. Треба имати у виду да основачки Уговор ЕУ у одговарајућем члану заговара факултативну а не мандаторну предност победничке групације за свог кандидата. Европски савет, наиме, треба тек „да узме у обзир“ кандидата победничке групације, али не и да га нужно предложи.

Најзад, састав Колегијума Комисије је такође велика неизвесност. Та важна институција ЕУ, иако носилац извршне власти, нема готово никакву вези са резултатима избора. Све и да се нађе компромис у вези кандидата за председника Комисије, он правно гледано није мандатар „своје“ владе. Њене чланове (Колегијум) пре формалног одобрења Европског парламента именује Савет министара, практично договор влада држава чланица. Свака има право на једног кандидата (комесара), према томе и италијанска и мађарска и пољска влада. И то је њихово неотуђиво право. Дакле, ако тзв. радикална десница није освојила већину у Парламенту, она ће нужним начином имати комесаре из својих редова у телу које има највећи оперативни значај у функционисању Уније.

Због ових и многих других а сличних разлога, ови избори за ЕП имаће далеко већи значај за непосредну будућност ЕУ него било који претходни. И то је добро, јер су се коначно, национално учаурене опозиције званичној политици ЕУ извукле на тзв. европски ниво. Засигурно, веза између догађања у државама чланицама и високих управљачких структура биће и јача и видљивија, а то је први наговештај демократског процеса у овом постмодерном левијатану.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s