Оно што је дозвољено Јупитеру… али Кина није во

Чак и добронамерни посматрачи, укључујући и оне којима Трамп иде на живце као помало примитиван и агресиван политичар, верују да је потпуно у праву у многим тврдњама које се тичу Кине. А то није тачно. Већина тих тврдњи не стоји и може се сматрати као пуко пропагандно оруђе америчке агресивне спољне политике у покушају обрачуна са Кином. А Америка је изузетно вешта у пласирању пропаганде којој други не умеју да парирају, чак ни Кина и Русија.

Тако САД стално тврде да Кина манипулише валутом, односно да свесно смањује курс јуана како би подстицала извоз и „отимала“ радна места јадним Американцима. А то није истина: курс јуана повећан је реално за половину према корпи валута у последњих 15 година.

Или, да Кина има велики трговински суфицит са САД, што директно отима америчка индустријска радна места. Но, истина је да Кина има мање-више уравнотежен текући биланс (поред трговине робом улази и трговина услугама), с тим да је амерички робни дефицит са Кином и другима последица мале америчке штедње и експанзивне економске политике, о чему смо писали овде.

Или, да Кина води недозвољену индустријску  политику кроз нетржишно уплитање државе у индустријски развој коришћењем субвенција итд. Овде се нећемо бавити изузетно сложеним питањем постоје ли дугорочне користи од индустријске политике, већ само напоменути да су је, на пример, и Француска, Немачка, Јапан и Јужна Кореја користили у неким фазама свог развоја. Чак је и председник Трамп фебруара ове године издао извршну наредбу о подстицању развоја вештачке интелигенције у САД, уз наведену структуру финансирања. Изгледа да и овде важи стара латинска да оно што је дозвољено Јупитеру није дозвољено волу. Само што Кина није во.

Али, најважнијом се показује тврдња да Кина краде интелектуалну својину Америке и да вредност те крађе достиже стотине милијарди долара, што је резултат примене јасно погрешне методологије. Основни метод крађе, по америчким званичницима, јесте тзв. присилни трансфер технологије из Америке у Кину. Он се наводно одвија кроз законску обавезу страних партнера да унесу своју технологију у заједничко предузеће са кинеским партнером.

Прво, реч „присилно“ нема смисла, пошто америчке и европске компаније не морају да инвестирају у заједничке фирме са кинеском страном, па тако и не морају да трансферишу сопствену технологију Кинезима. Уколико то ипак чине очигледно налазе интерес у очекиваном профиту.

Важније, о било каквој крађи не може бити речи пошто је сваки такав трансфер технологије наплаћиван од стране западне фирме кроз повољније  услове уговора о заједничком улагању са кинеским партнером. Јер, нема сумње да је кинески партнер спреман више да понуди, а западни ће више тражити уколико улаже и модерну технологију него уколико је не улаже. Другим речима, на пример, западни партнер ће тражити 40% удела у заједничкој фирми уколико доноси своју технологију, а само 30% уколико је не доноси, што ће кинески партнер бити спреман да прихвати. Тако ствари функционишу. Стога је, суштински, модерна технологија плаћена од стране Кинеза, па се не може говорити о крађи. Појмови присиле и крађе само су пропагандно оруђе америчке државе будући да је без њих свака оптужба бесмислена.

Да не постоји обавеза уношења модерне технологије већ да се послује на чисто добровољним принципима, ствари би се суштински исто одвијале, с тим што би западна фирма сада наплаћивала лиценцу за уложени ноу-хау или би, као и у претходном примеру, добијала повољнији удео у капиталу заједничке фирме. Ова логика лако је разумљива сваком пристојном економисти, али не и многим политичарима и правницима.

Чак, током последњих година плаћање лиценци од стране кинеских фирми је изузетно повећано, на 30 милијарди долара годишње, што говори да се све више прелази на уобичајени начин пословања. Ово је логично пошто је кинески технолошки ниво знатно порастао током последњих деценија, па је наводна „присила“ све више застарео облик набавке технологије. Остаје питање зашто Кина не укине овај закон када јој више не доноси знатније технолошке користи, а даје Америци пропагандну прилику. Претпостављам да Кина има намеру да га се реши и да ће то учинити током текућих преговора са САД као свој наводно „велики“ уступак.

Како знамо, успешна пропаганда се никада не заснива на рационалним аргументима, већ на игри са емоцијама. Америчка администрација је овде врло успешна, пошто је за кратко време убедила јавност да је Кина непријатељ који пљачка САД злоупотребом међусобних економских односа. А то једноставно није тачно.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s