Православље у кризи

Православни свет преживљава нови раскол – између руске цркве и Цариградске патријаршије. Повод је свакако чин проглашења аутокефалности украјинске православне цркве од стране цариградског патријарха, без консултација са осталим православним црквама и  против става руске цркве, која је до сада једина имала црквену јурисдикцију над Украјином.

Али, постоји и шири оквир раскола: питање садржаја примата Цариградске патријаршије међу православним црквама, односно њен труд да ојача свој положај и, уместо првог по слави међу једнакима, постане и прва по праву  одлучивања, тако да би Васељенски патријарх био донекле сличан католичком папи. Он би, по сопственом схватању, имао права да унилатерално одлучује о питањима других цркава, а да оне прихвате одлуку као непорециву истину. Изгледа да је неуспех критског православног сабора из 2016, а услед неучествовања неких важних цркава (руске, антиохијског патријарха), учврстио цариградског патријарха Вартоломеја у схватању да је православљу потребно више функционалних способности у време криза, па је решио да преузме одговорност на  основу појединих најстаријих канона, а противно новијој пракси.

Раскол између Москве и Фанара је стваран: руска црква прекинула је све односе са Цариградском патријаршијом. Више цркава, међи њима и српска, подржало је руску, а ниједна цариградску. По питању примата, такође ниједна није подржала цариградску, већ доминира схватање да је потребно шире користити скуп поглавара свих православних цркава (тзв. синаксис) као пут за решавање тешкоћа унутар православља.

Тренутно у Украјини постоје две цркве – новопроглашена самостална украјинска и „стара“ украјинска везана за Москву. Међусобно се оптужују за преотимање епархија и цркава: руска тврди да украјинске државне власти незаконито отимају њене епархије на терену Украјине, а украјинска да то исто Руси чине на Криму.

Како би се могао разрешити овај украјински чвор? Можда би кључ могао да се нађе у естонском примеру: и тамо постоје две православне цркве. Наиме, цариградски патријарх (исти Вартоломеј) 1996. године прогласио је самосталну естонску православну цркву, издвајајући је из руске јурисдикције, а руска црква прекинула све односе. Ипак, после неколико месеци, а по „привременом“ договору Московске и Цариградске партијаршије, наставиле су постојање и самостална естонска и аутономна естонска везана за Москву. Извесне тензије на симболичком плану и даље постоје, али се миран живот вратио међу естонске православце. Подела верника је по националном кључу: Естонци припадају естонској, а Руси руској.

Иако су обе патријаршије изјавиле да је примена естонског случаја на украјински неприхватљива, лако је могуће да и у Украјини остану две цркве на дуже време или заувек, да се тренутни сукоби окончају, бар на украјинском терену, и да обе локалне цркве почну са мирољубивом коегзистенцијом.

Врлина решења са две православне цркве је:

(1) што омогућава смиривање ситуације, а без битке за ликвидацију оне друге цркве, са свим штетама које би из такве битке настале, и

(2) што подстиче повећање броја православних верника, пошто постојање само једне цркве свакако води до пасивизације дела верника; уколико би само украјинска постојала, Руси би се пасивизовали, па и секуларизовали, и обрнуто, што за вернике и цело православље не би било добро.

Свакако, проблем за овакво решење је што је у јасној супротнисти са стандардним ставом православља о томе да у једној земљи може постојати смо једна православна црква. Како каже Московска патријаршија: „у складу с историјско-канонским традицијама Цркве, аутокефалност се даје једној цркви унутар одређене државе“. Али, како смо видели на естонском примеру, традиција се може помало мењати уколико то налаже ургентна и велика потреба.

Вероватно је већи проблем питање садржаја примата цариградског патријарха. Раскол двеју патријаршија из 1996. брзо је уклоњен, макар привремено на пар деценија. Овог пута у игри су сложена канонска питања, снага утицаја појединих православних цркава, па и светска геополитика. А обе стране рачунају да време ради за њих.

Српској цркви није лако. Као и осталима, није јој блиска идеја моћног цариградског патријарха који има права да се меша у послове локалних цркава. Али, мора бити опрезна да га не би изазвала на мешање у стање СПЦ у Северној Македонији и Црној Гори.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s