Игре с валутном клаузулом

Јуче изнето „правно схватање“ Врховног касационог суда о ваутној клаузули изазвало је одушевљење дужника по банкарским кредитима у швајцарским францима (ЦХФ), али и негативне реакције међу правницима и економистима. Наиме, суд је изнео своје правно схватање да су правно ништавне одредбе постојећих уговора о кредитима о валутној клаузули у ЦХФ уколико нису задовољени неки услови које је суд деценију касније измислио и да се у том случају примењује валутна клаузула у еврима.

Задовољство дужника може се показати неутемељеним, и поред намере суда да им се помогне. Наиме, сасвим је могуће да дуг испадне подједнак или чак већи рачунато према еврима у односу на садашњи према ЦХФ, а зато што су камате у еврима (које треба применити код прерачуна) биле знатно више него код ЦХФ, тако да би за дужнике примена курса евра била повољна, али примена камата на евро неповољна. Остаје да се види шта претеже и колико.

Основна ствар је да је „правно схватање“ ВКС највероватније правно неутемељено и да, у суштини, руши важећи правни поредак у Србији. Када се погледа текст „правног схватања“ лако се може уочити да се не позива ни на један постојећи закон, као да се ради о правном питању које уопште није регулисано постојећим законодавством. А јесте, регулисано је и законски (о девизном пословању, о облигационим односима) и подзаконским прописима Народне банке. Изгледа да ВКС није нашао утемељење за своју намеру поништавања ових уговора у правном систему Србије, па је решио да смисли ново ad hoc решење, на шта судови немају право, посебно касациони. Да подсетимо: ВКС има надлежност уједначавања судске праксе, а не да замењује парламент.

На основу чега се поништавају ове угововорне калузуле? ВКС наводи два разлога:

  • уколико банке немају доказа да су ове кредите дале из извора у швајцарским францима; ово је бесмислица са економског становишта, пошто банке дају кредите из укупног кредитног потенцијала, па је овај став ВКС смишљен тек да се нађе неки разлог, и
  • уколико банке немају доказа да су писмено упозориле кориснике кредита о свим (курсним) ризицима које носи ова валутна клаузула: ово је бесмислено из два угла: 1) то није била законска обавеза банака у време закључења ових кредита (пре 2011.), и 2) сваки грађанин Србије врло добро зна из личног искуства какве су варијације курсева могуће, па му не треба ничије подсећање; затим, промена курса швајцарског франка у односу на евро уопште није била изузетно велика, већ уобичајена и за велике валуте; ево, за последњих годину дана (од 2.4.2018. до 1.4.2019) курс евра и швајцарског франка промењен је за 7,2% (није важно у чију корист, већ само да се курсеви поприлично мењају и на кратак рок, а камоли за неколико деценија); ако сутра курс евра знатно ојача према ЦХФ, хоће ли ВКС дати „правно схватање“ да треба валутну клаузулу у еврима сада пребацити на ЦХФ?

Забавна је, да не кажем смешна, разлика коју ВКС прави између валутне клаузуле у ЦХФ и еврима: наведени захтеви за ваљаност клаузуле важе само за ЦХФ, а не и за евро.  Где је ту логика, по чему се разликују ЦХФ и евро?

Политички гледано, ствар је кристално јасна. Пре десетак дана Драган Ђилас, опозициони вођа, посетио је штрајкаче у ЦХФ и говорио у њихову корист, свакако да би добио њихову подршку. Убрзо затим, да парира Ђиласу, посетио их је и председник Вучић и обећао решење њихових проблема, као и државне паре. Остало је само да се ВКС наговори на политичко решење проблема у корист задужених у ЦФХ, за шта, видимо, није требало много муке и за пар дана ВКС је изнео тражени став.

А последице? Рушење валидно склопљених уговора после више од деценије и уношење правног хаоса. Како веровати уговорима када их судови, укључујући и највиши у земљи, руше по политичкој вољи? Ово подсећа на најцрња комунистичка времена када ничија имовина није била заштићена од политичке самовоље. За економски живот то је убитачно, јер ко ће овде инвестирати када види како се Врховни касациони суд тако олако игра са правима привредних субјеката, подилазећи популистичком нагону политичара на власти. А ово му није први пут: прошле године је такође дао скандалозно правно мишљење о тзв. трошковима обраде кредитних захтева, опет ретроактивно рушећи хиљаде ваљаних уговора, о чему смо писали овде.

Следећа последица може бити одлазак солидних страних банака, које су уложиле поприличан капитал у Србију. Оне већ одлазе из источне Европе, забринуте због несолидног пословног амбијента популистичких влада. Поменимо пар примера; први је естонски, где је, преко страних банака, обављено велико прање новца, у шта је био укључен гувернер естонске централне бане; други је мађарски, која је увела посебан порез на банке; трећи румунски, где је такође покушано увођење пореза на похлепу, наравно с тим да га плате банке. Негативан став према банкама у овим земљама навео их је и на повлачење капитала у износу од 210 милијарди долара. То свакако није добро за источноевропске инвестиције. Ни у Србији није боље, о чему сведочи одлазак велике банке Сосијете женерал.

На крају, жртва ће да буде буџет Србије, који ће да плати део цеха. Вучић је најавио да би буџет могао да уложи 120 милиона евра, што су огромне паре које треба да плате порески обвезници. Наравно, и банке ће потенцијално да изгубе више стотина милиона евра.

Све у свему, ово је једна политичка операција популистичког типа, у којој правосуђе опет игра ружну улугу. И није први пут.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s