Преглед државних сецесија у Европи

Европа се веома поноси својом државном стабилношћу, избореном после бројних ратова током претходних векова закључно са Другим светским ратом. Постојеће границе проглашене  су у начелу непроменљивима, али се многи труде да их промене. У наставку ћемо направити кратак преглед сецесија у току.

Са једним покушајем сецесије – албанском на Косову – добро смо упознати. Али, она није и једина на европском простору: уколико под Европом подразумевамо и централну Азију, што је у последње време уобичајено, тада се број сецесионистичких територија рапидно повећава.

На западу Европе налазимо само једну у току, ону каталонску, али је она, за сада, нереализована, а главним актерима се тренутно суди. Шкоти су се опробали  на референдуму за излазак из Уједињеног Краљевства, али нису успели.

Најпознатији следећи случај је источна Украјина, са две републике са претежно руским становништвом – Луганска и Доњецка – створеним 2014. године. Обе су изградиле своје институције, али је ослонац на Русију доминантан, односно Русија фактички управља обема републикама. Што је за питање евентуалне сецесије најважније, нико, па ни Русија, није признао њихову независност. Русија омогућава њихову фактичку самосталност, али преговара са западним партнерима и Украјином о условима њиховог повратка у институције украјинске државе, тражећи за њих специјалан статус. По свему судећи, и Украјина и Русија неискрено преговарају, а под притиском западних земаља: Украјина док чека да Запад потпуно стане на њену страну и некако отера Русију, а Русија да сачека да се временом створи коначна ситуација у којој би се сви навикли на самосталне Доњецку и Луганску републику. Компликацију додаје и украјинска тежња да уђе у НАТО, што је неприхватљиво за руски део становништва. Продубљењу  конфликта у последње време допринела је Украјина завевши 2017. економску блокаду ових република. Војно решење није искључено.

Трансдњестрија је следећи случај. Кратки рат 1992. донео је самосталност територији на левој обали Дњестра, до тада део Молдавије, на којој руско-украјинско становништво чини већину, док је молдавског (румунског) око 1/3. Гарант примирја је Русија, чија се омања војска налази на лицу места и којој инклинира већи део становништва. Русија није признала Трансдњестрију као независну државу, већ се и овде залаже за специјални статус. Ипак, повезаност Трансдњестрија и Молдавије је прилична: од трговине, преко личних контаката до фудбалске утакмице коју репрезентација Молдавије игра на територији Трансдњестрије. Пуно грађана ове последње су држављани и Молдавије, али и Русије и Украјине. Стратешки гледано, део проблема Трансдњестрије је што нема границу са Русијом, већ се налази између Молдавије и Украјине, а други привлачна снага Евопске уније. Остатак Молдавије је подељен на Румуне и Молдавце (иако су историјски један народ), па и на про-ЕУ и про-Русија. У тако сложеним околностима, мирни статус кво има велике шансе да буде одржан на дуже време.

Сецесија Северног Кипра такође је одавно део европске  политике. Грчком пучу на Кипру из 1974. следила је турска војна инвазија и, касније, проглашење независне државе Турска Република Севрени Кипар, коју нико, сем Турске, није признао. Извршена је и размена становништва. Данас је Кипар члан Европске уније, али становници Северног Кипра ефективно нису део Уније (на њих се не примењују аqуис) све до реинтеграције острва. Чак, турска страна показује флексибилност, пристајући на уједињење оба дела острва, али уз аутономију турског дела. Међутим, кипарски Грци траже безусловну, тоталну реинтеграцију. И поред знатног турског војног контингента, проблем се сада налази на правно-политичком нивоу. Турска је главни излаз у свет кипарских Турака, мада им се у последње време шири приступ (могу да путују са својим пасошима итд). Тензије су донекле смањене 2003, када је дозвољен прелаз грађана из једне у другу зону. ЕУ безуспешно покушава да допринесе помирењу и сређивању ситуације. Проблем је тешко решив и политички и војно.

Абхазија је самостална држава са делимичним признањем. Настала је одвајањем од Грузије током рата 1992/93, који је привремено окончао спор инсталирањем руских мирновних снага. Године 2008. Грузија покушава војном силом да „ослободи“ Абхазију, али бива тешко поражена од руске војске, а Абхазија проглашава независност који признају Русија и још неке земље. Абхазија је матица абхаског народа, тј. не постоји суседна земља којој би се они окренули (или припојили) тако да  је независност за њих једина опција. Са Грузинима не деле ни језик. Сада функционишку као самостална, функционална држава, са доста напредном економијом. Због међународне изолације, везе са светом углавном одржавају преко Русије. Ослањају се на руску финансијску помоћ, али нису послушан руски сателит. Војно решење спора није вероватно, али је и дипломатско тешко замислити. Једино да Грузија покаже државничку великодушност.

Јужна Осетија је истовремено са суседном Абхазијом и на исти начин дошла до самосталности од Грузије. Припадници ове мале републике исти су народ као становници Северне Осетије, која је део Русије и већа по броју становника, па теже уједињењу. Стога су снажне и идеје о утапању Јужне Осетије у Русију, а део интеграције је изведен претходних година, са већ потписаним и реализованим споразумима о војсци, царини, финансијама и слично.

Нагорно-Карабах је био планинска област Азарбејџана насељена Јерменима, која је приликом распада СССР-а у рату изборила самосталност, наравно уз подршку суседне Јерменије. Примирје је склопљено 1994. уз посредовање Русије, а прокламована држава добија назив Република Арцах. Тада започиње мировни процес, који, као и у другим сличним случајевима, није донео мир. Један од проблема је што су Јермени освојили и део Азарбејџана који је насељен Азерима како би географски повезали своју област са Јерменијом. Република Арцах има државну структуру, са председником и скупштином, али је добрим делом интегрисана са Јерменијом и у многим областима функционише као њен део. Потпуно, формално уједињење се не спроводи само из дипломатских разлога. Подршку Јерменији даје Русија.

Наравно, то није све.  Поред поменутих, које имају фактичку самосталност, али не и шире признату независност, постоје бројни покрети који теже сецесији, али се још нису избориле ни за самосталност, а камоли независност. Поменимо неке важније: Јужни Тирол (Италија), Баскија, Каталонија, Навара и Галиција (Шпанија, али прве две и Француска), Фландрија (Белгија), Чеченија (Русија), Република Српска и Херцег-Босна (БиХ), Шкотска (УК)…

За неке напред поменуте „реализоване“ самосталности прави циљ не мора бити независност, већ шира аутономија унутар држава од којих су се отцепили. Тако је углавном са Северним Кипром, Трансдњестријом, па можда и Луганском и Доњецком републиком. А неке не желе мање од независности, полазећи од историјских, националних, културолошких или верских разлога, као Абхазија, Нагорно-Карабах и Јужна Осетија, али и Каталонија, Шкотска, Република Српска и слично.

Код „реализованих“ самосталности међународне посматраче обично изненађује нормалност живота у њима, односно дуготрајност егзистенције без већих криза или колапса. Главни проблеми су повезани са изолованошћу од света, пошто непризнање обично вуче са собом проблеме путовања и школовања приватних грађана, трговине, платног промета и слично.

Дуготрајна одвојеност „реализованих“ самосталних држава обично доводи до онога што желе: навикавања на постојеће стање не само грађана државе од које су се отцепиле, већ и међународне јавности, тако да их нико не притиска јако на повратак у окриље матичне државе. Али, као њхов дугорочан проблем остаје званично непризнавање од стране већег или свих држава, што доноси не само тешкоће у међународном саобраћају, већ и осећај недовршености државе.

Како је лако уочити, већина непризнатих држава налази се на територијама насталим распадом СССР-а и Југославије, где се границе међу адинистративним јединицама нису поклапале са етничким границама, већ су  настале у нека стара империјална времена. Будући да је национални набој увек важан, није чудо да је дошло до пуцања ових држава када су мањине пожелеле да поправе свој статус: да се припоје својој матичној држави у националном смислу, да створе своју државу или да добију већи степен аутономије.

Површни западни коментатори (или пропагандисти) налазе основне узроке сецесија у корупмираним елитама или уплитању спољног фактора, али су то очигледно споредни разлози. Каква анализа такав и резултат: уместо криза и краха под притиском непризнавања, евентуално санкција и лимитирања саобраћаја са иностранством, ове државе готово нормално функционишу, посебно онда када добијају извесну помоћ од неке иностране државе. Очекивање да ће крахирати обично доноси супротан ефекат: оне јачају и материјано и идентитетски, тако да је све мања шанса да буду реинтегрисане у окриље старе државе без велике војне акције.

Однос светске политике према сецесионистичим државама је, свакако, политички. Западне земље, чији је утицај у светској политици најјачи, у принципу се придржавају класичног схватања суверености и повеље Уједињених нација и не признају сецесионистичке покрете, посебно када им то одговара. Тако су горе поменуте сецесије остале непризнате од највећег броја земаља у свету. Важан узрок томе је геостратешка борба великих сила: када Русија подржава неке сецесије (као у централној Азији) Запад ће бити против и наводити класичне разлоге у корист суверености постојећих држава. Али, када Запад подржава неку сецесију, онда се ствари мењају. Тако су САД и Европска унија подржали сецесију Јужног Судана од Судана, дипломатско-финансијским средствима притисли суданске власти на сарадњу и, после референдума, признали државу Јужни Судан и обезбедили јој место у Уједнињеним нацијама. Успешно завршен посао. Додуше, Јужни Судан је данас крајње нестабилна сиромашна земља, у стању перманентног грађанског рата. Основна вредност му је нафта, поводом које има проблеме поделе прихода како са Суданом, тако и унутрашње.

На крају најважније: српски случај. Сецесионистичке тежње Републике Српске се онемогућавају, и поред вишегодишњег ратовања, уз бројне наводне аргументе из суверенистичког арсенала. Али, сецесија Косова се подржава, чак иницира, правдајући је сасвим надуваним, нетачним „хуманистичким“ аргументима. То се зову двоструки стандарди.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s