Опасне илузије, одговор Чаславу Копривици

На сајту НСПМ-аСтања ствари) изашао је текст у коме ме Часлав Копривица критикује поводом косовског проблема и износи своје погледе. Па да видимо.

О Копривичиној критици

Изгледа да је г. Копривица прочитао само један мој чланак о овом питању, пошто се само њега држи у својој критици. А то је лоше стога што је садржај тог чланка кратки преглед стања духова у Србији, а не ближе изношење мојих ставова. Остале моје текстове не познаје, почевши од једног полемичког који је објављен нешто пре његовог коментара, а у коме сам детаљније изнео своје погледе.

Обрачун са мном Копривица изводи на доста јефтин начин: нагрди Вучића као издајника, а онда моје ставове изједначи с Вучићевим („конвергирају“, „суштински иста позиција“ итд) и – готово. А, у ствари, Копривица уопште не зна ни Вучићев ни мој концепт. Вучићев зато што га овај крије као змија ноге. Како лепо рече Иван Вујачић, ми уопште не знамо шта се у овој текућој игри подразумева под разграничењем: да ли демаркација сто метара лево или десно, промена код Газивода или размена већих територија.

Можда је у праву и Слободан Самарџић када тврди да се свакако ради о минималним корекцијама на локалном нивоу, без размене већих територија. У том или сличном случају ја ћу први бити против прихватања тог решења па макар га Вучић три пута потписао. Ето колико конвергирају Вучићева и моја позиција! Просто, Вучићев и мој концепт само донекле личе, али постоји велика разлика у полазним елементима (о томе касније). Наравно, Копривици могу разлике између 5% и 50% изгледати занемарљиве са позиције његових максималистичких захтева од 100% (сам наводи тај проценат као циљ, а 50% као неприхватљиво), али сам ја онда запањен да је њему, на пример, 45% територије Косова неважно, па их одбија као недостојну трговину.

Копривица не зна ни мој концепт, осим двеју речи: компромис и разграничење. Оне су му довољне за целу критику ставова моје маленкости, Додуше, све време се колеба да ли сам издајник  или нисам, али је то друго питање. Овим ме је подсетио на кардинала Ришељеа, који је рекао: дајте ми шест редова написаних руком најпоштенијег човека, а ја ћу наћи разлога да га обесим. Изгледа да су Копривици довољне само оне две речи.

Моје идеје

Ја бих, свакако, волео да су Косово и Метохија насељени углавном Србима и добро уклопљени у државу Србију. Али, није тако. Тамо, ипак, Албанци представљају више од 90% становништва, док је Срба, како изгледа, само 5-6 процената, можда који проценат више. А ја не бих да занемаримо постојање Албанаца и правимо се као да се нека далека војска искрцала и окупирала Косово, па да је наше пуно право да их истерамо. Албанци су ту и неће их нестати у било којој варијанти решења. (Надам се да нико не мисли на протеривање тенковима.) И, друго, припадност покрајине је, у најблажу руку, спорна, с тим да је Албанци и Запад сада контролишу, а не Србија. Толики је утицај Србије и Русије да нам не дају да вратимо ни оне мале војно-полицијске снаге предвиђене резолуцијом 1244.

Мој предлог је разграничење двају народа по етничком принципу, с тим да се оно изведе на нивоу насеља, односно села (а не општина), да се српским манастирима обезбеди одређена екстериторијалност, да Албанци преузму плаћање спољног дуга (кога тренутно плаћа Србија) и слично. Неповезаност српских енклава јужно од Митровице не би требало да буде већи проблем уколико је све остало договорно решено. То би било територијално решење слично оном које је дато у државној Платформи за политичке разговоре о будућем статусу Косова и Метохије из 2006.

Први разлог за такво разграничење: та два одавно сукобљена народа потребно је раздвојити фер повученом границом како би сукоби престали, страсти се смириле и отпочео нормалан живот. За то је потребно коначно решење. Без њега конфликт ће се продужити и изазивати злу крв и следећих генерације и Срба и Албанаца и одвлачити њихову пажњу од изазова XXI века. Што је такође лоше, и Србима и Албанцима ће продужење сукоба оставити на челу државе велике манипуланте као што су Вучић и Тачи, наводне велике борце за националну ствар.

Други: садашњи тренутак можда није лош за тражење коначног решења. Јер, Запад је одустао од притиска на Србију да призна независност Косова (они глупи ултиматуми ЕУ, па притисак САД). Сада је Запад флексибилнији и спреман, кажу, да прихвати све што се договоре представници држава, укључујући и разграничење. Затим, у САД је председник Доналд Трамп, који ипак не припада тамошњем класичном империјалистичком, ратничком естаблишменту, већ је променио амерички став, што је важна ствар. Свакако је његово председниковање боља прилика него да чекамо изборе 2020. и евентуалну победу демократског кандидата са класичним империјалним и проалбанским погледима на наш проблем.

Српски проблем је што се на челу државе налази Александар Вучић, за кога с разлогом верујемо да му је власт важнија од државних интереса. Али, ја не видим начина да њега искључимо из преговора пошто је легални председник Србије и све док скрива  пресудно важне детаље његовог, Тачијевог или посредничког плана за разграничење. Тек када видимо шта је прихватио могуће је, ако је план лош, а што је лако могуће, подићи глас, иницирати отпор (црква, САНУ, државе институције, друштвене организације и народ) и покушати спречавање потписивања и ратификацију овог документа. Србија не сме да прекине преговоре пре пресудног тренутка како не би била проглашена некооперативним партнером, али сме одбацити прелиминарно договорено решење – било у парламенту, било на улици. Значи, ја нисам за решење „по сваку цијену“, већ мислим да можемо одбацити неповољни предлог и, одмах или нешто касније, наставити преговоре, можда и без Вучића.

Трећи: на Косову и даље живи доста Срба, што се лако може променити уколико Србија крене на дуготрајан замрзнути конфликт. Не само да се Срби полако исељавају и даље, већ ће, бојим се, замрзавање донети код већине Срба осећај резигнације што се није успело са овом рундом преговора, односно што није дошло до размене теритрорија, па да се нађу у Србији, на сигурном, а што ће донети појачано исељавање у централну Србији или иностранство. Затим, верујем да се тренутно албанске вође уздржавају од великог притиска на Србе јер им се чини да је признање независности на дохват руке па да мало сачекају и не изазивају непотребно западне силе и тамошњу јавност. Уколико (или када) схвате да признања нема и да конфликт остаје замрзнут на дуже (можда деценије), верујем да ће кренути на преостале Србе – вероватно не општим погромом већ свакодневним шиканирањем како би им се огадио живот на Косову и подстакли на исељавање. (Како се то ради може се видети код Слободана Антонића). Ни озбиљније нападе не треба искључити.

Другим речима, замрзавање конфликта на дуже водиће жалосном смањењу броја Срба на Косову, ако не и нестајању. А Косово са Србима није исто што и Косово без Срба. Уколико Албанци освоје север, бојим се да ће косовски проблем, са политичког аспекта, нестати са међународног дневног реда: остаће историјски жал Срба за изгубљеним територијама, као немачки за Алзасом и Лореном, словеначки за Корушком или мађарски после Трианона.

Срби су, како рекох, у подређеној позицији (становништво, контрола), па зато немају шансе са максималистичким пројектима. (О руском фактору касније.) Стога мислим да треба бити реалан и борити се за нешто што је достижно, што може наићи на разумевање светских играча, што одговара геостратешким околностима пошто одлагање може, бар у неким важним елементима, битно погоршати српску позицију. Може се реализам поспрдно назвати и дај шта даш, да узмемо што можемо, трговина итд. Можда је за неког жртвовање живота у рату за праву ствар најбољи пут, али ја мислим да је жртвовање живота за недостижну ствар погрешна стратегија, посебно када се ради о животима других људи.

А зашто би Албанци уопште пристали на неко разумно, компромисно решење, пита Копривица. Одговор је доста лак: зато што Србија одлучује о дефинитивном признању Косова као самосталне и независне државе, са местом у Уједињеним нацијама. И то је главни српски адут у целом овом надвлачењу: Албанци имају фактичку контролу, али немају признање и то их мучи. Желе заокружење своје државности, а за то треба да „плате“ делом територије Косова, и то оним на коме Срби представљају већину. Једноставно, зар не? Србија, такође, поседује аргументе присутног становништва, државног права, одређену подршку двеју велесила, промењену атмосферу на Западу и слично. Делује као ружна трговина (где су ту морал, достојанство и правда?), али је то метод којим се обављају светски послови. Наш народ каже ко тражи веће изгуби из вреће. Србија нема шансе да оствари Копривичине максималистичке тежње, па ће тако изгубити све уколико се примени његова стратегија, односно и оно што се могло добити па макар било и мање од 50%.

О Копривичином плану

У неким ранијим текстовима интересовао сам се за одговор на питање шта је план радикалних патриота, односно како мисле да поврате Косово, пошто је то углавном остало непознато. Морам да се захвалим Чаславу Копривици, који је на ово питање дао одговор.

За Часлава Копривицу међународна политика није вештина достизања могућег (Бизмарк), нити сукоб моћи великих и малих сила, већ питање „морала“, „правде“, „међународног права“ „државног достојанства“ и слично. Мислим да је то донкихотска позиција, али без шарма Дон Кихота, значи сасвим нереална у свету у ком живимо. И не за пет или десет година, већ и за далеку будућност. И не разумем како неко може веровати у такве ствари са искуствима које Србија има. А ако је то само декларативна прича, онда јој нема места у оваквим (озбиљним) дебатама.

Да ли је, на пример, резолуција 1244 заштитила Србију од признања Косова од стране стотинак земаља. Да ли је ових стотинак земаља поштовало класично поимање државног суверенитета које је изнад резолуције 1244? Да ли осталих стотина нису признале Косово због поштовања 1244 (или нечег другог, као поштовања класичног државног суверенитета Србије, проблема домаћих мањина, жеља да се Америци удари контра и сл)? Не, не и не. Међународно право не постоји, односно оно евентуално покаже знаке живота само онда када треба казнити неку слабу државу: наметнете јој резолуцију по поглављу VII и уколико је не поштује добије по глави по наводном међународном праву. Пошто слабо ко поштује 1244,  она није никакво “јамство”, како каже Копривица, српског суверентитета над Косовом. Жалосно, али је тако. Да би нешто било јамство, мора постојати ефикасан механизам јамчења, а њега овде нема. И какво је то међународно право које настаје цењкањем у Савету безбедности, а после слабо ко поштује оно усвојено.  Па и сам Копривица елоквентно и нашироко наводи како се крши 1244, али, ето, и даље полаже наде у њега. Наравно, у српској пропаганди се треба позивати на њу, јер представља камичак у ципели Запада, али од ње не треба очекивати озбиљну заштиту српске државности.

Бојим се и да г. Копривица слабо познаје резолуцију 1244 када тврди да она предвиђа “да Покрајина мора остати у саставу СРЈ, односно Србије”, односно да “јамчи неодвојивост КиМ од Србије”. Изгледа да му је промакло да се њоме предвиђа “политички процес који ће одлучити будући статус Косова, узимајући у обзир Споразум из Рамбујеа”, па задржавање Косова унутар Србије не мора бити вечно ни по 1244, нити се било шта ту јамчи.

Морал, правда, достојанство? Не, они, на жалост, не играју готово никакву улогу у међународним односима, и поред самохвалисања Америке. Додуше, и код Копривице дивна начела изгледа да треба само да прикрију праву стратегију коју прелаже – ону ратну.

Да погледамо шта би, по г. Копривици, требало радити како би се Косово вратило у уставни оквир Србије, у неки облик умерене аутономије:

  1. сачекати повољне међународне прилике,
  2. довести Албанце за преговарачки сто и понудити им умерену аутономију унутар Србије и
  3. уколико не прихвате, “оружаном силом реинтегрисати КиМ у уставноправни систем Републике Србије”.

Које су то повољне прилике? Г. Копривица изричито наводи да на Кину не рачуна, на чему сам му захвалан пошто ми смањује посао и скраћује текст. Наравно, то је Русија. Шта она треба да уради? Да нам „скине с врата Запад“ (Копривичине речи) по косовском питању. Тек тако. Ваљда да Путин припрети Америци војном силом, ова се уплаши и повуче подршку Албанцима (и базу Бондстил), па ми онда прелазимо на фазу 2, односно, како Копривица каже, да „останемо један на један“ са Албанцима.

Наравно, Копривица се не пита да ли Путин уопште има снаге да јачем опоненту намеће политичка и војна решења, тј. сили која је и данас доминантна у сваком погледу – и политичком, и финансијском и војном, а и по мрежи јаких  савезника у целом свету, насупрот руске усамљености (ни Кина није у савезу с Русијом) и ограничених ресурса. На пример, друштвени производ (БДП) САД је 16 пута већи од руског, расходи на војску 10 пута, а број становника 3 пута. Америка има далеко веће ресурсе и то се неће и не може променити у року од неколико година или чак деценија (Русија није Кина).

Чак и да су ресурси уједначенији, Путин се не би играо с ватром (ратом с НАТО-ом) зарад Србије. Он се мучи да одржи и оно што има под притиском Запада, па му свакако није стало да озбиљно отвара нови фронт на Балкану. Ту чак постоје технички проблеми: да би руски (војни) авион прелетео до Србије потребно је да добије сагласност НАТО-а, пошто нас са свих страна окружују земље НАТО-а (Мађарска, Румунија, Бугарска, Грчка, Албанија, Црна Гора, Хрватска). Да ли би је Руси добили? Можда да примене силу? Нису луди.

Да Русија може да се носи са Западом Копривица доказује њиховим преузимањем Крима и Донбаса. То су сасвим различити случајеви од Косова: оба се тичу крајева у којима су Руси велика већина, а и налазе се на руској граници, па је војно решење било далеко лакше. Чак многи у свету имају разумевања за руску акцију на основу националног начела. Помиње Копривица и Сирију, али је и то другачији случај (легитимна власт контролише главни град, Русија даје само ваздушну подршку против побуњеника и сл). Значи, недостаје му озбиљнији аргумент.

Помиње Копривица и начин на који треба да придобијемо Русију на акцију: ако будемо „неодустајно настојали на враћању своје окупиране земље“, али и „ако будемо имали искрен став према самој Русији“. Нема сумње да се овде ради о старој вери многих Срба у мајчицу Русију која се брине за своју децу и ником не дозвољава да их туче. На жалост, мајчица Русија ни данас, као ни јуче, нема снаге да заштити своју децу, а нема ни намеру да то покушава. Максимум што може је дипломатска подршка у Савету безбедности, на чему треба да јој будемо захвални, а не да тражимо њихово жртвовање до ризика за (руску) егзистенцију.

Један руски експерт за Балкан рекао је 1990-их: ми смо једном (1914) ушли у рат због вас Срба и тешко страдали (војни пораз, бољшевичка револуција), и знајте да други пут нећемо поновити грешку. Мислим да је тај став и данас важећи у руској политици. (Мада се о стварним узроцима руског уласка у тај рат може дискутовати.)

До фазе преговора са Албанцима са становишта надмоћи Србије свакако неће доћи, а пошто нам Русија неће „скинути с врата Запад“. Не треба гајити такве илузије и оријентисати државну политику у сасвим нереалном, врло опасном правцу.

Из истог разлога, до рата кога заговара Копривица неће доћи. Али, да погледамо Копривичине заблуде. Он очигледно има на уму стару слику оба народа: српског са снажном државом и војском овенчаном славом и малобројног албанског без војске и на  племенском нивоу. Бојим се да ништа од тога није тачно.

Србија је бројнија од Косова и Албаније заједно, али разлика више није велика (6,9 према 4,6 милиона. Што је још горе, становништво Србије је далеко старије, па је, грубо говорећи (пошто не постоје скорашњи подаци за Косово) бројност војно способних генерација слична.

Српска војска се свакако не налази у добром стању. Будући професионална, она има мали бројни састав, а преостали део млађих генерација нема никакву обуку, па ни појма о војним пословима. Војна техника је доста застарела, а главни подвиг је добити на поклон неколико старих авиона. Бојим се да ни морална снага не би била на нашој страни. Са друге стране, Албанци сада имају војску, чак две, а Американци могу врло брзо да их наоружају, уколико хоће, модерним оружјем какво ми можемо само да сањамо.

Ја не бих рачунао на сигурну српску победу против Албанаца за деценију или две и то није дефетизам већ покупај сагледавања реалности. У таквим околностима не треба се поуздавати у рат, па ни махати сабљом јер је блеф врло провидан. А чак и да Србија победи у том рату, посао не би био завршен хепи ендом. Тада би уследио неминовни албански тероризам, што би, уз сталне политичке тензије у демократском друштву, донело неподношљиве и дуготрајне тензије у Србији. Треба ли нам то?

Да додам узгред: чак и када не би било тероризма, не схватам како се радикални српски националисти могу залагати за то да у Србији буде (готово) два милиона Албанаца, који би могли да у парламенту буду тас на ваги (као у Македонији) и тако ефективно, а битно утичу на нашу државу. Један „умерени патриота“ (као ја) не жели толико Албанца у Србији, односно гледа да се мирно са њима разграничимо како би ми сами управљали својим државним пословима, па је за то спреман и да „плати“.

Да опрости г. Копривица, али мени његов план личи да дечије маштарије. Или на Хитлерове илузије када је почетка маја 1945, са Совјетима на вратима Берлина, командовао непостојећим армијама и веровао у чудо. А чуда се некако не догађају баш онда када ти затребају.

Не слажем се ни са редукцијом српског идентитета на косовски мит, или завет. Наш идентитет заснован је на језику, култури, уметности, историји (па тиме и на косовској трагици), друштвеним везама и заједничком животу, што је знатно шири оквир од косовског. Мој прадеда, деда и отац ратовали су у Првом и Другом светском рату, али ми нису оставили косовски завет у аманет. На њега сам први пут наишао у књигама.

* * *

За закљичим. Мислим да је Копривичина критика мог концепта потпуно неутемељена, а план за деловање илузоран и опасан. Надам се да радикалне патриоте имају нешто боље.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s