Одговор Милошу Милојевићу

Пре два дана г. Милош Милојевић прокоментарисао је на сајту Стање ствари мој текст Разграничење Срба и Албанаца? са овог блога који је пренет на Стању ствари. Па да одговорим држећи се његових примедаба на мој текст, а не и ширих размишљања г. Милојевића.

Милојевић ми пребацује повелику сличност са ставовима Вучића и Дачића, а посебно, по њему, то што је мој концепт сасвим нејасан, као њихов. Ово једноставно није тачно, јер је концепт за који се залажем могуће наћи на блогу Србија и свет (овде и овде) с тим да је у тексту којим се бавимо дат линк на први и лепо наведено да сам о томе „писао јесенас“. Претпостављам да г. Милојевић није уочио линк. А тамо се залажем за разграничење, односно размену територија по етничком принципу, екстериторијалност манастира, третирам питање дугова и слично. Уколико Милојевићу ово није довољно као јасан концепт, више не могу да му понудим (тачним мапама не располажем, мада их не би било тешко нацртати) уз напомену да његова страна и он сам не нуде ни изблиза толико. Другим речима, сврха мог текста којим се бави Милојевић био је покушај да бацим кратак поглед на основне ставове према косовском питању у Србији данас, а не да детаљно износим сопствене погледе на решавање проблема.

То што и Вучић и ја користимо појам разграничења свакако не гарантује да мислимо на исто. Што рече Иван Вујачић, тај појам може имати пуно значења, од техничке микро демаркације до размене већих територија. Стога бих ја да сачекамо и видимо шта се налази на столу, односно каква је понуда Вучића, Тачија и међународних фактора, а за њено одбацивање свакако има времена. Нисам склон предубеђењима и забијању главе у песак, мада сам написао да „нисам оптимиста“ и „тешко је веровати Вучићу после свих изговорених лажи“. Али, да видимо.

И даље налазећи сличности, Милојевић ми импутира нешто што нисам рекао, мада то ублажава формулацијом „Делује као да Мијатовић имплицитно прихвата неке од кључних предрасуда Вучићеве косовске авантуре“.  Не схватам како ми Милојевић после овакве реченице може било шта приписивати осим на основу сопствене видовитости. Нисам рекао да би требало решење постићи „што пре… брзо“, ни да је тренутак „ванредно повољан“, нити да, уколико се решење не нађе „што пре“, Србима следи „погромашко насиље… етничко чишћење“.

Али, нисам ни за чекање да се геостратешке звезде савршено поклопе у корист Србије (шта ако се то не догоди?) већ за коришћење сваке прилике да се постигне задовољавајуће решење. А ово јесте прилика (да ли добра тек ће се видети) пошто је свету доста и Срба и Албанаца и њихових сукоба, па је Запад можда спреман да нађе средње решење. Није лоше ни то што се амерички председник зове Трамп, а не Клинтон. Хоћу рећи, верујем да је за нас боље да се решење потражи под Трампом него да чекамо њихове изборе 2020. када може победити демократа класичне интервенционистичке оријентације и вратити САД на чисту проалбанску страну, са повратком на стари модел јединственог Косова кога Србија треба да призна, што је свакако лоше за нас.

Такође, бојим се неповољних последица даљег одлагања решења по косовске Србе и Србију, посебно уколико се то догоди на српску иницијативу. Мислим да се сада албанске вође уздржавају од великог притиска на Србе јер верују да је признање на дохват руке па да мало сачекају и не изазивају непотребно западне силе и тамошњу јавност. Уколико (или када) схвате да признања нема и да конфликт остаје замрзнут на дуже (можда деценије), верујем да ће кренути на Србе – вероватно не општим погромом већ свакодневним шиканирањем како би им се огадио живот на Косову и подстакли на исељавање. Ни озбиљније нападе не треба искључити. Могу и да укину заштитне клаузуле у правном систему Косова које штите мањине (посебно српску), што би свакако погоршало њихов положај.

Такође, знатан број Срба сада не одлази са Косова јер се нада повољном решењу, као што је размена територија. Међутим, уколико нестане наде да је повољно решење могуће макар у средњем року, и Срби ће се спремати за покрет у правцу централне Србије чак и пре него што Албанци предузму велику акцију. А Косово без Срба није исто што и Косово са Србима. Уколико Албанци освоје север, бојим се да ће проблем, политички гледано, бити скинут с међународног дневног реда: остаће историјски жал Срба за изгубљеним територијама, као мађарски после Трианона за две трећине некадашње територије, или словеначки за Корушком, или немачки за Алзасом и Лореном.

Милојевић ми замера што не верујем у реалност уверења радикалних патриота у скорашњу смену на светском трону, где би Америку заменила Кина, наш велики пријатељ. Морам рећи да ми на живце иду наши геостратешки „мислиоци“ који нас убеђују да Америка само што није пропала, па да треба само да мало сачекамо. Можда сам непотребно у том контексту поменуо Милоша Ковића (мада њему „све… мирише на нови, велики рат“), али, озбиљно говорећи, велика је вероватноћа да ће Америка доминирати и следећих пар деценија. Наравно, ја нисам њен навијач (видети мој скорашњи текст овде), али њена снага расте, а о некаквој пропасти нема говора. Другим речима, код више наших аутора постоји пројекција сопствених жеља на светску политику, или, што би рекао наш народ „што је баби мило то јој се и снило“, што је лоше за формирање сопствене оријентације у најважнијим питањима наше и светске политике.

На питање које ме највише интересује – имају ли радикалне патриоте план, осим одбацивања Вучићевог или сваког разграничења – Милојевић одговара са „плана нема“. Надам се, ипак, да други имају идеју о пожељном начину коначног решења косовског чвора, али да мисле да није време да се изнесе у јавност. Тужно би било да заиста немају план.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s