Лажне вести: ЕУ и ми

У последње време пуно се говори о дезинформационим кампањама, или фејк њузу (лажним вестима), као методу којим ауторитарни центри угрожавају демократске вредности савременог света. Први је почео да се на лажне вести жали Доналд Трамп, али су и његови противници преузели причу. Стандардан кривац је Русија, која је, изгледа, за шаку долара омогућила победу Трампу на изборима и Брегзита на референдуму 2016. године. Посебна паника влада сада, пред европске парламентарне изборе маја ове године, који би могли да промене политичку сцену Европске уније кроз евентуални продор популистичких странака. А и оне се, кажу, обилато служе лажним вестима.

Одмах се поставља питање шта да се ради. У Америци они који сугеришу акцију немају шансе, пошто је ту тзв. први амандман устава који брани апсолутну слободу говора. У ЕУ њега нема, па су забринути политичари одавно покренули процес стварања одбране ЕУ од ове пошасти. Резултат је слабашан: написан је фразерски извештај високе експертске групе, чија је прва препорука јачање транспарентности, а друга јачање медијске и информационе писмености. Нисам читао даље.

Са таквим резултатом експертске групе, лидери ЕУ нису прошлог месеца имали ништа боље него да затраже од ИТ гиганата (Фејсбук, Гугл, Амазон, Твитер итд) да се сами побрину за дезинформационе кампање, да не би ЕУ увела казнене мере. Забавно пребацивање врућег кестења у туђе двориште.

И велики напор Европске уније почео је да даје резултате: Фејсбук је почео да блокира подле постове усмерене на подривање демократије, која је толико потребна савременом свету. Прво је, пре пар дана, онемогућена једна реклама која је садржала реч Брегзит. Ха, очигледно су Руси опет кренули да шире анти-ЕУ хистерију. Ближе испитивање показало је, међутим, да се ради о реклами за представу једног британског комичара, који, јел’ да, има права да се шегачи са Брегзитом, макар био за или против. А проблем је настао стога што није добро попунио потребан формулар, а користио ову политички осетљиву реч. Прво па мушко, што би рекли наши стари!

Али, шта би се радило са изјавама политичара? Они стандардно лажу или доста искривљавају истину, као што је опште познато, па би акција усмерена на ликвидацију дезинформација морала и њих да обухвати. На пример, председник Европске комисије Јункер недавно је дословно изјавио да је мађарски премијер Орбан произвођач лажних вести. Чиста увреда. Као да он, Јункер, никада није слагао. И хоће ли неко цензурисати Орбана?

У ствари, постојећи старовременски систем лагања био је сасвим прихватљив политичарима пошто су они били главни актери, заједно са водећим штампаним и електронским медијима. Међутим, у последње време дошло је до демократизације информација путем друштвених мрежа и сада свако – и Руси, и популисти, и свака будала – има прилику да пласира информације по жељи, што квари посао мејнстрим политичарима навиклим на сопствени забран.

Проблем за ефикасну борбу против лажних вести је право на слободу говора, тј. право свакога да каже шта хоће на политичке и сродне теме, наравно уколико то није позив на устанак или друго криминално дело. Стога је и ЕУ застала са акцијом, знајући да би уследила тешка критика од стране политичке јавности да се прибегло било каквој цензури. Оно што држава не сме смеју приватне фирме, власници друштвених мрежа, и њима се сада препушта цензура у отвореној или прикривеној форми. Тако, на пример, поменути Фјесбук има права да пропише интерна правила каква хоће, што га, додуше, може коштати популарности (и пара).

У Србији су ствари још радикалније него у свету: владајућа гарнитура свакако је највећи произвођач лажних вести у земљи, све у циљу доказивања да нам одлично  иде. Поплава је толика да смо већ огуглали и не протестујемо, не хватамо их у лажи, прихватамо то готово као нормално стање против кога нема лека. Пошто суверено владају медијским простором, очигледно немају потребу да се укључе у светску кампању против дезинформација, бар за сада. Вучић је сигурно свестан знатног медијског потенцијала овог оружја, али човек нема времена и тиме да се бави. Али, ако и када затреба нема сумње да ће се латити и овог средства против опонената или медија које не контролише.

Избегавање власти/Вучића да се конфронтира са оно мало неконтролисаних медија није знак његове толеранције, већ зазирања од сукоба са њиховим власницима. Иза Н1 стоји велики амерички ЦНН, а иза Спутњика руска држава. Док Н1 детаљно прености активности опозиције на демократском плану, дотле Спутњик распирује српски патриотизам преко мере која одговара Вучићу. Уколико се Вучић разиђе са Путином, о чему свакако постоје назнаке, Спутњик ће постати опасно оружје против владајуће коалиције. Будући да је ова станица (са сајтом) на црној листи западних пропагандиста, то нема сумње да Вучић зна да би у његовом гушењу имао подршку Запада.

Откад је света и века медијима се шире и информације и дезинформације, и томе нема доброг лека. Познаваоци знају да међу тзв. лажним вестима доминира комерцијални мотив, тј. жеља аутора да пласирањем лажне, сензационалне вести зараде од реклама, на интернет кликовима. Метод је јасан: пласираш атрактивну измишњену вест, то се прочује код наивног или радозналог света који посети твој сајт, свака посета ти донесе понеки цент и – ти лепо зарађујеш. Цео интернет живи од кликова и реклама, па зашто не би и ови маштовити људи?

Демократија у свету свакако је угрожена, али је опасност од лажних вести врло мала. Главни ризици налазе се на другој страни, у сфери политике.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s