Пре неки дан председник Вучић је изјавио да верује да је разграничење Срба и Албанаца најбоље решење овог вишевековног спора, јер би се тако овај велики проблем коначно скинуо с дневног реда, као и да ће се он надаље залагати за ту солуцију.
Разграничење би свакако могло представљати коначно решење, пошто би одвајање двају народа обострано прихваћеном границом заиста уклонило спор око територија који постоји бар од формирања Призренске лиге 1878. године, ако не и од раније. А нема сумње да је у центру спора између Срба и Албанаца питање територија, па би уклањање централне теме могло уклонити и сам спор.
Идеја о замрзавању конфликта, за коју се многи у Србији залажу, добра је уколико у овом времену није могуће наћи решење, па да се сачекају повољнија. Али, вреди покушати и поред тога што су огромне препреке пред идејом и реализацијом разграничења. Поменимо неке.
Председник Косова Тачи први је поменуо корекцију граница између Србије и Косова, али, како сам каже, у смислу припајања три општине са југа Србије Косову. Уколико Тачи заиста тако мисли – од разграничења које се разматра у овом тексту нема ништа. Али, могуће је да Тачи овим само убацио у косовски политички оптицај идеју разграничења, прво умереним речима како би је Албанци прихватили, да би се касније поставио флексибилније, како би и Србима постала прихватаљива. Наравно, ово су нагађања у времену мањка информација, а ми можемо закључити овај пасус оценом да је нејасно да ли би разграничење прескочило и ову прву препреку, будући да су многи на Косову уверени у лаку победу: треба само још мало сачекати и бити тврд, па да Србија капитулира.
Уколико би Србија заузела одлучнији став – на пример, да Вучић изјави да се Србији не жури и да може оставити конфликт у замрзнутом стању још дуго – могуће је да би албански политичари са Косова постали попустљивији, јер им постојеће стање, без универзално признате државности, не одговара. Али, да Вучић то каже, ризиковао би подршку код припростојег дела бирачког тела Србије које верује да само што нисмо ушли у Европску унију, са многим личним користима.
Шта би се размењивало? Албанске претензије на три јужне општине су свакако претеране. Јер, у њима живи пуно Срба, па нема разлога да целе општине уђу у размену. На пример, у општини Бујановац Албанци имају већину у само 22 од укупно 58 села, према пописним резултатима Републичког завода за статистику. Стога би боље решење било, које је не само фер, већ које је у духу идеје разграничења, да се оно изврши на нивоу села, а не општина. Тако би се повећао степен националне хомогености становништва. Исто би требало да важи за српске територије на Косову, како оне на северу, тако и оне јужније. Одступање од сеоског нивоа било би могуће само у оправданим случајевима (заокружење, повезивање итд).
Ово истовремено значи да би за Србију неприхватљиво било да Косово и Бугарска сутра имају међусобну границу: Србији је нужан територијални контакт са Македонијом (и Грчком). Ако треба, ЕУ би требало на направи обилазницу око Прешева.
Српске цркве и манастири на Косову, укључујући и Пећку патријаршију, требало би да добију одређени екстериторијални статус, који би им пружао заштиту и омогућавао нормалан живот и рад. Српска држава би требало да има ингеренције повезане са бригом (и финансирањем) ове културне баштине.
Косово би коначно морало да преузме обавезе по својим дуговима које Србија и даље плаћа и да исплати оно што је Србија већ платила по обавезама Косова код иностраних приватних и државних кредитора (Лондонски и Париски клуб).
Албанцима, који верују у снагу своје позиције, овакви захтеви могу изгледати превелики, али она није толико јака јер: 1) подршка коју уживају у свету није вечна, пошто се, ево, окрунила после неколико дана; 2) Вучић себи обезбеђује подршку у Србији стално форсирајући причу како је Србија на прагу учлањења у ЕУ, мада то није истина, па би реалистичкији поглед на ово питање у Србији омогућио заузимање тврђег става према косовском проблему; другим речима, српска позиција би веома била ојачана када би се овде признало да не постоји шанса за брзи улазак у ЕУ и одустало од потписивања „обавезујућег свеобухватног правног споразума“ у кратком току. Таква промена става изменила би логику ситуације: Албанцима би се журило, а Србима не би, па би могли да постављамо до сада незамисливе услове, пошто би коначни договор донео признање Косова као независне државе.
А како свет гледа на идеју размене територија? Америка је прва, кроз изјаве амбасадора у Приштини, отворила врата овом решењу, јер је отворено престала да говори о неприхватљивости промене граница. Још када би неко понудио Трампу прилику да (маркетиншки) „реши“ још један светски проблем, Америка би можда залегла за ствар својом великом тежином. Британци су дали неодређене изјаве, Руси подржавају све што се Срби и Албанци договоре. Чак је говорник Европске комисије избегао да одбаци промену граница, већ је само рекао да ЕУ подржава Косово и Србију у потрази „за одрживим, реалистичким решењем, у складу с међународним правом“. А то свакако може бити задовољено било којим мирољубивим договором Срба и Албанаца.
Једино се Ангела Меркел тврдо изјаснила против разграничења, рекавши да се противи свакој промени граница на Балкану („Територијални интегритет држава на западном Балкану је установљен и ненарушив“). Значи, чак да се Срби и Албанци лепо договоре како да реше своје дуготрајне проблеме, она ће бити против јер принцип је принцип. Права тевтонска ароганција! Што се није противила промени када је Косово издвајано из Србије?
Наравно, не ради се код Меркелове о бризи за принципе, већ о реалполитици: она се брине за остала осетљива подручја, јер верује да би „дозвола“ Србији и Косову да промене границе угрозила постојање неких других држава. Али, Срби и Албанци не треба да буду таоци туђих потенцијалних проблема, већ имају право на решавање својих, пошто никога директно не угрожавају. Позиција Меркелове крајње је неморална. Не тако давно Немачка је, уз помоћ Вермахта, решавала питање граница на Балкану – надам се да је то време прошло.
Неки кажу да би разграничење донело насиље. Не видим како уколико се до разграничења дође договором двеју страна, па још подржавним од главнине светских фактора.
Неки опет кажу да би разграничење донело етничко чишћење. Не видим како, пошто баш разграничење чини да велика већина припадника мањине „прелази“ у своју државу не селећи се и тако престаје да буде кандидат за етничко чишћење или добровољну селидбу.
На крају, неки и даље заговарају мултиетничко Косово. За то не може бити стварних разлога осим пара неких левичарских фондација. Косово никада није било, нити има шансе да буде мутлиетничко друштво, тако да истрајавање на том концепту неминовно води доминацији Албанаца над мањинама и коначном нестанку Срба са Косова.
Разграничење може бити добар начин решавања српско-албанског чвора, али под условом државничког приступа обеју страна. То подразумева чврстину у заступању интереса сопствене стране, али и разумевање за интересе оне друге и известан ниво толеранције. Било би одлично да се успе, али нисам оптимиста.
СРБИЈА И СВЕТ 