Европа се увек потресе због нерегуларности избора у Србији

Од 2012. године ни једни избори у Србији нису били регуларни. Када избори имају једину улогу да испољавају свемоћ владајуће олигархије, они губе сваку репрезентативну и демократску функцију.

У периоду од 2012. до 2018. имали смо три пута парламентарне изборе, од чега два пута (2014. и 2016) ванредне. Прошле, 2017. године, била је реконструкција владе и одржани су редовни председнички избори. Тада се председник владе кандидовао за председника Републике и победио. Када је реч о свим овим изборима, сведоци смо велике аномалије, незабележане у историји парламентаризма. Странка, победник на изборима 2012, заједно са својом коалиционом групацијом и поред стабилне, прилично велике већине не испуњава цео мандат, већ два пута у размацима од по две године и без кризе владе организује ванредне изборе. Кажу, да би утврдили изборни легитимитет сада већ хегемоне странке и њених коалиционих партнера. Та странка врши реконструкцију владе годину дана после других ванредних избора. Исте године (2017) председник странке, доскорашњи председник владе, кандидовао за уставно слабије место шефа државе. Али ништа за то, центар власти ће се са владе преселити на шефа државе. Као и 1997. године када је Слободан Милошевић са уставно јаког места власти – председника владе прешао на уставно слабије место председника СР Југославије, али је био још већи диктатор него пре.

Да повереници Европске уније задужени за контролу Србије нису новембра прошле године рекли „доста“, пре неки дан уз београдске редовне имали бисмо и нове ванредне парламентарне изборе. Њих је на свој енигматичан начин најавио новоизабрани председник Републике, а челни људи његове странке и министри и председница Скупштине намах су почели да шире причу. Сви заједно смирили су се после једне Вучићеве посете Бриселу, а непосредно по доласку у Београд председник је рекао да ванредних избора неће бити.

Овај преглед сам по себи говори о генералној манипулацији изборима од стране данашње српске хегемоне странке и њеног вође. А када се једини смисао избора сведе на пуко средство вођења и одржавања власти, онда је нерегуларан изборни ток само последица такве употребе овог кључног механизма демократије. Дакле, ни једни од ових избора нису протекли регуларно. Од препадничких најава нових избора и датума њиховог одржавања (за ванредне изборе), преко још увек несређених бирачких спискова у ери српске дигитализације, генералног (приватног и јавног) медијског монопола хегемоне странке, а посебно у време изборне кампање, све до кршења изборних правила од основног бирачког места до Републичке изборне комисије – ови избори увек су били део политике перманентне масовне мобилизације становништва карактеристичне за режиме плебисцитарне диктатуре.

Тако је било и на последњим изборима за градску скупштину Београда. Они су добили ранг националних избора и на њима је власт применила исту методологију политичке присиле и латентног насиља као на републичким. Када већ није могло бити ванредних републичких избора, онда је требало да се одиграју на важном узорку Београда.

Када је тако, онда на први поглед делује нејасно зашто се српска опозиција понаша тако лојално. Кад год се распишу избори, који су унапред уписани као добијени за владајућу групацију, опозиција весело и оптимистички прихвата „рукавицу“ и креће у унапред изгубљену битку. После битке се љути и тужи да се противник тукао на кварно, али све то брзо прође, узму се заслужене мрвице са стола и настави у светлу европску будућност на челу са мрским им вођом. По свој прилици, у том грму лежи зец. Просто је немогуће да опозиција не види да је њена изборна улога силом историјске нужде сведена на жртвеног јарца на путу Србије у Европску унију.

Пада у очи да задужени повереници и други старатељи Србије у ЕУ никада нису ималу речи критике за српске изборе од 2012. године. Последње београдске изборе није пратио ни ОЕБС. Толико је поверење у демократски карактер данашње Србије у очима напредног запада. То што су се у ЕУ испречили одржавању и трећих ванредних избора у четири године, последица је њихове љутње што Вучић тако безочно ствара ванредне ситуације у Србији (после сваких избора чекало се по више од три месеца да се влада формира) како би одложио егзекуцију Косова. Узгред, пре него што су му рекли да нема више ванредних избора, рекли су му да очекују што хитније потписивање признања Косова. Али, унутрашње политичке прилике у Србији нису их много занимале. За потпуну унутрашњу пацификацију политичког живота, где спада и лојалност опозиције основном тренду владине политике, имали су поузданог човека који је био спреман да реши највећи проблем Европске уније на Балкану – српско признање независности Косова. Такав је бар општи значај поглавља 35 преговора о приступању Србије Унији.

У таквој ситуацији опозиција у Србији била је увек спремна да одигра своју ролу на изборима. Да је бар једном бојкотовала те фингиране изборе, као што је учинила српска опозиција 1997. године, могло би се помислити да неко утицајан у њиховим редовима заиста мисли да једном победи СНС. Али не. Они знају да без Вучића и оваквог СНС-а нема пута у ЕУ, јер су само данашњи носиоци власти спремни да признају Косово и способни, тако бар мисле, да народ преведу жедног преко воде. Њихово време, и даље мисле, долази тек после тога. Као што је опозиција у Црној Гори очекивала да ће Америка пустити низ воду Ђукановића после проглашења независности, а сада мисли да ће то учинити после уласка у НАТО. То се, наравно, није догодило, као што неће нешто слично ни у Србији. Запад зна да пројекат вазалне државе на Балкану не може да успе без главног вазала и његових јаничара и када их једном пројектују, без великог разлога неће их одбацити.

Да је ова дијагноза опозиције у Србији тачна, говори и податак да се групација која је наводно добро прошла на београдским изборима (19% гласова!!) треба да буде језгро будуће изборне опозиције. Ако се нови парламентарни избори буду расписали за 2020. а да Србија није испоручила не само Косово него још тога са списка А. Меркел и А. Шокенхофа, изборна прича ће се опет поновити. Али, то је само пројекција садашњости у будућност. Преостаје претпоставка, мало вероватна али ипак, да ће се до тада у Србији образовати опозиција која сасвим другачије третира државу, њене институције и изборе као демократски механизам.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s