Реформа правосуђа – политички хит

Реформа правосуђа постала је у Србији јарац за разбијање капије њене уставне тврђаве. Као и све друго важно и неважно у овој земљи, ово је ексклузивно најавио тадашњи председник Владе а потоњи шеф државе. Негде у пролеће 2016. године он је обавестио јавност Србије да је завршен рад на Акционом плану за поглавља 23 и 24 и да по том документу Србија има да промени свој Устав у делу о правосуђу до краја 2017. године. Ни тада ни од тада нико из правничке струке није реаговао на ову преку одлуку, као да ју је донео сам свевишњи. Можда и зато што су многи помислили да се свевишњи не налази у земљу него у иностранству, па ако хоћемо у Европску унију, онда нам није домаћи устав oпштеобавезујући документ, него су то Преговарачки оквир ЕУ и њему усаглашени акциони планови.

Данас знамо да је планирани рок прекорачен, али у текућој години Устав Србије сигурно ће бити промењен, јер Брисел више неће гледати кроз прсте. Послушна Влада, десетковано судство и ентузијастични НВО сектор делују као идеална комбинација за нови залет који ће овог пута сигурно исходити успехом. Сада знамо да ће Устав бити промењен, али не знамо да ли ће правосуђе бити реформисано. То је ипак мало већи залогај.

Зашто се у реформу правосуђа мора ићи преко уставних промена, и зар се раформа не би могла обавити законским путем? На ово питање постоји једноставан формални одговор: зато што је сврха реформе промена начинa бирања судија, а то је уставна материја. Ако се, пак, питамо о дубљој сврси реформе, онда долазимо до супстантивног питања о независности судства, што је, дакако, и уставна категорија. Али, наводно, начин на који Устав оквирно регулише ово питање онемогућава довољне гаранције независности, па га зато и треба мењати. Домаћи ентузијасти промена заједно са менторима из Брисела тврде да је утицај политике, тј. извршне власти, недопустиво велики на избор судија и тужилаца и за то налазе узроке у уставним решењима. Треба, дакле, из поступка избора искључити сваки утицај Владе и тиме елиминисати главног политичког чиниоца у избору судија.

Овај приступ делује на први поглед чудно, будући да по Уставу највећу улогу у избору судија имају Скупштина и компетентна судска тела као што су Високи савет судства и Државно веће тужилаца. Скупштина одлучује само о првом избору судија и то на предлог Високог савета судства. Она, додуше, бира и осам од једанаест чланова оба тела која су надлежна за избор и разрешење делујућих судија и тужилаца. Влада овде, по уставу нема директног приступа, сем што је један од чланова ових тела министар правде по функцији. Али, критика активног дела правничке струке и добро организованог НВО сектора овим поводом тиче се начина како функционише српски парламентаризам. По њим, Скупштина је само проточни бојлер за изборне листе кандидата за судије  – по Уставу, понављам само за њихов први избор – и за кандидате за Високи савет судства и Државно веће тужилаца. Свеједно што Супштина бира, утицај који Влада врши на бројно и политички компактну скупштинску већину је одлучујући.

Све ово је тачно, али ипак постоји празнина у оваквој аргументацији. Прво, подређеност парламента извршној власти није карактеристика српског, него европског и светског парламанетаризма најмање у последњих пет деценија. Разуме се да је и у случају правосуђа циљ да се утицај владе на парламент што више смањи. Тиме би се избегло начелно лошије решење – да се преко евентуалног избора судија и тужилаца само посредством њихових изборних тела ова грана власти учини неодговорном. Друго, када је реч о домаћим приликама, пут Србије у ЕУ ствара један унутрашњи политички парадокс, који се може овако описати: Србија је, по званичним мерилима ЕУ, њене Комисије и њене бирократије, на неповратном путу у ЕУ тек од 2012. године. Цена тог пута јесте унутрашњи режим Србије, који смо у једном претходном посту назвали плебисцитарна диктатура, али Унија је спремна да зажмури пред овом чињеницом, јер је управо тај и такав режим гаранција за признавање независног Косова. Као што добро знамо, признање независности Косова је апсолутни услов Србији да уопште опстане на путу за ЕУ. Ако је то политички оквир који колатерално омогућава енормни политички притисак (читај: притисак Владе) на судство, онда се он мора трпети. С друге стране, Унија ће, као што сада чини, асистирати у пословима реформе правосуђа, посебно подстакнута приликом да се то учини преко уставних промена. И ту она налази заједнички језик са делом правничке струке и хиперангажованим НВО сектором. Уосталом, не осећа се Унија кривом што се новија српска елита заљубла у ЕУ а добили Вучића.

Разуме се, ми данас не знамо какве ће конкретно бити уставне промене и који ће поступци заменити садашње уставне процедуре о избору судија. (Министарка правде управо је најавила објављивање нацрта амандмана). Пратећи иступања моћног антиуставног лобија, општа идеја је да се избор судија обавља унутар цеха. Томе су склоне и Комисија ЕУ и Венецијанска комисија, а сви су убеђени да је ово најбољи начин да се српско правосуђе најзад и дефинитивно ослободи политичких притисака. Ако је то циљ, онда је грешка вишеструка:

  • Већ смо рекли да данашњи Устав Србије оставља само мали простор за утицај Скупштине, а готово никакав за утицај Владе на избор судија. Устав по себи не може избећи праксу његовог кршења и то зависи искључиво од политичких прилика. Не видим да ће се оне битно променити после евентуалне промене устава.
  • Идеја о апсолутној независности судства и судија од друге две гране власти (законодавне и извршне) негира суштину доктрине о (гранској) подели васти. Овде је реч о подели ради међусобне контроле три гране власти, при чему је судска по дефиницији више независна од друге две него друге две међусобно. Али, та њена релативна независност мора имати релацију према институту одговорности, који у међуодносима све три гране власти мора бити институционализован. Рецимо, посредством избора. Данас треба стално скретати пажњи на то да судство није удружење него управо једна од три гране власти.
  • У режимима као што је данас Србија – плебисцитарна диктатура – структура моћи на челу са вођом увек ће наћи начин да утиче на судије и судство без обзира на слово у дух устава. То показује начин на који су уставне промене обзнањене (почетак овог текста) иако су се неки томе јако обрадовали. Вербални притисци високих државних функцинера на судове по доношењу пресуда су учестали, као да кажу – само ви мењајте, ако треба и ми ћемо помоћи. Ако нешто дубински одликује ову власт, то је њена готово савршена технологија. Нема уставне промене ни под диригентском палицом ЕУ коју ова власт неће претворити у средство своје владавине.
  • Најзад, ако би српско правосуђе било апсолутно независно према извршној и законодавној власти, не значи да би то било и према неком другом центру моћи, рецимо унутар самог правосуђа, према привредно моћним иностраним и домаћим корпорацијама, или у односу на политичке притиске Брисела и Берлина са или без њихове правне трансформације у Венецији.

Није ваљда да правни стручњаци Комисије ЕУ и Венецијанске комисије не уочавају контекст и последице тако крупног захвата као што су уставне промене ради ослобођења српског правосуђа од политичког притиска. Тешко да ће се оно суштински реформисати на овај начин и у оваквом српском и европском окружењу. Пре готово десет година када је у српском правосуђу направљен дар-мар, Комисија је у свом годишњем извештају за 2009. годину уредно забележила да је Србија остварила „напредак у реформи правосуђа“. Годину дана касније, када се видело да је тадашња власт кадровски онеспособила правосуђе, Комисија је умањила оцену, па је „напредак“ преформулисала у „мали напредак“. На то ју је терала не само околност да је преко својих правних стручњака кумовала ad hoc реформи реформе праводуђа(2010), него и општа политичка опортуност – у Србији по сваку цену треба подржати тзв. проевропске снаге. Са истим политичким подстицајем Комисија и данас подржава проевропске снаге другог таласа на истој теми – рефома правосуђа. Она се, као и 2009. и 2010. спроводи као политичка кампања и пева као хит године.

Украто, унутрашњих суштинских разлога за уставну измену правосуђа нема; разлози су везани за процес европских интеграција Србије, који је са становишта декларисаних циљева сасвим магловит. Али, тај процес излаже Србију једном парманентном несистемском стању, тако да последњи живи елемент тог система – њен устав – треба уклонити као непотребну организациону сметњу. Правосуђе је тек почетак.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s